Tačka emotivnih potresa

Ono što spaja prošlost i sadašnjost jesu golubovi, semantički urasli u naziv Tvrđave na svim jezicima potencijalnih osvajača, a obrazlagani legendama. Po jednoj, golubove je hranila vizantijska princeza Jelena, zatočena u najdominantnijoj Donžon kuli, narodski nazvanoj Šešir kulom, po krovu u tom obliku. Druga govori da je zatočenica bila lokalna devojka  Golubana, zaljubljena u momka iz okoline, i nimalo sklona turskom komandantu što je poželeo da je ima u svom haremu, pa je oteo i vezao lancima za stenu usred reke

Golubačku tvrđavu Turistička organizacija Srbije reklamira stranim gostima kao jednu od pet destinacija koje prosto moraju da se posete. Kad ugledate tu srednjovekovnu lepoticu sa devet kula, kao izniklu iz krša Karpatsko-balkanskih planina, na mestu gde je Dunav najširi da bi se naglo suzio u Đerdapskoj klisuri, neće vam biti važno koje su ostale četiri tačke istaknute preporukom TOS-a.

„Sad i nije u najboljem izdanju, najlepša je kad iza nje izlazi sunce, ili kad se pri zalasku sva okupa u ružičastim tonovima, a kad je niska oblačnost, kao da neki požar istera oblake iz klanca, stvarajući nadrealnu sliku Tvrđave među pramenjem ‘dima’“, kaže naš vodič Sreten Živković nadahnuto. S obzirom na manjak iskustva, trenutna dramatičnost neba nama izgleda kao savršen mizanscen za ono što je ovu tvrđavu pratilo vekovima.

Međutim, Sreten razmišlja i o kiši koju sobom nose stratokumulusi zgužvani severcem u preteće sive guke. „Ovde u roku od dva sata mogu da se promene sva četiri godišnja doba i dok je u Golupcu mirno, kod Tvrđave, na svega četiri kilometra od grada, duva toliko da ti se zaledi krv u žilama“, on objašnjava zašto su mu kapa i jakna i leti deo uniforme.

Ali i ćudi prirode deo su paketa impresija što ih dobijate dolaskom u nekad zanemarenu tačku Srbije. Revitalizacijom utvrđenja, završenom u martu 2019, ono je postalo mamac za nešto manje od 150.000 gostiju godišnje. Deo njih je pristizao kruzerima, čemu se korona isprečila, ostavljajući prostor za domaće izletnike, budući da je broj istovremenih posetilaca Golubačkog grada ograničen. Jer da nije tako, postao bi poput Dubrovnika ili Barselone, kad zbog meteža i ne možeš da osetiš pravu atmosferu mesta.

To pravilo važi i danas, vikendima. Nervozu čekanja na ulazak dovešće na nivo nirvane okolni pejzaž koji neodoljivo podseća na more jer je suprotna, rumunska obala udaljena više od šest kilometara. Prizor natkriljuju vetrenjače što žudno grabe energiju vetra od koga se sklanjaju ribarski čamci uznemireni talasima. Mestašce Koronini preko puta takođe je živopisno, ali ipak pripada drugoj kategoriji utisaka, kao i obližnje rečno ostrvo, ali samo zato što ga proleće još nije zazelenilo. Inače bi posmatrač imao isti osećaj kao kralj Aleksandar  Karađorđević, kad ga se odrekao pri deobi teritorije Austrougarske 1918, jer je bilo boje očiju rumunske princeze Marije u koju se zaljubio.