Tamara Nikčević i Filip Švarm

Dragoljub Žarković je, iz bolnice, svega dan ili dva pred odlazak, po članu svoje porodice poslao poruku: „Recite onom Filipu da ću umreti u sredu i da ću mu tako srušiti broj“. „Srušio ga je! Zbog Žareta smo te noći promenili već odštampanu naslovnu stranu“, kaže Švarm 

Mnogi od novinara koji su pisali, koji pišu ili koji su samo prošli kroz Vreme susret i saradnju sa Žaretom s pravom doživljavaju kao veoma važan događaj u svojoj novinarskoj karijeri

Ako govorimo o bahatosti vlasti koja je u rukama čoveka koji odlučuje o svemu, dok ostali horski ponavljaju njegove reči, ako govorimo o nivou slobode štampe ili o zastupljenosti govora mržnje, lako ćemo se saglasiti da je sličnost sa devedesetim godinama očigledna

Nije RTS generator svega; generator medijskog zla su tabloidi i privatne televizijske stanice čiji je stvarni vlasnik čovek koji to zlo kreira, koji se pita o svemu. Politika Srbije vodi se u tabloidima i na Pinku

Ogroman deo onoga čemu je i lično bio izložen, Žare je krio od nas, uspevajući da, neherojskom vremenu uprkos, od Vremena stvori herojske novine zavidne reputacije i ugleda. Naravno, nije bilo nimalo lako trideset godina plivati protiv struje, boriti se za građansku i evropsku Srbiju; biti protiv kriminalaca, protiv korupcije; zadržati distancu sa političarima; biti satanizovan, proglašavan za špijuna i nacionalnog izdajnika, za stranog plaćenika i petokolonaša; kuburiti sa finansijama, razbijati glavu kako isplatiti ionako mizerne plate i honorare

Glavni urednik nedeljnika Vreme Dragoljub Žarković otišao je 5. februara 2020. godine, i to baš u momentu kada je u štampariju bio poslat novi broj njegovog „životnog dela“. Odgovorni urednik Vremena i blizak prijatelj Dragoljuba Žarkovića, novinar Filip Švarm, kaže da mu je „rezignirani cinik“ sa kojim je dvadeset i dvije godine dijelio kancelariju, iz bolnice, svega dan ili dva pred odlazak, po članu svoje porodice poslao poruku: „Recite onom Filipu da ću umreti u sredu i da ću mu tako srušiti broj.“

„Srušio ga je! Zbog Žareta smo te noći promenili već odštampanu naslovnu stranu“, kaže Švarm i dodaje kako je sa glavnim urednikom Vremena poslednjih nedjelja svakodnevno razgovarao.

„Pričali smo kako o njegovoj bolesti i terapiji, tako i o politici, o onome šta će naredne sedmice čitati u novom broju Vremena… Taj utorak je bio dosta čudan. Svi smo znali da Žare nije dobro, znali smo šta bi moglo da se dogodi, ali se niko u redakciji nije usuđivao da to i izgovori. Kada sam film vraćao unazad, kada sam razmišljao o tome gde sam bio, šta sam radio dok se Žare borio sa životom, shvatio sam da je zaista otišao upravo onog trenutka kada je novi broj Vremena počeo da se štampa.“ 

Prilikom komemoracije Dragoljubu Žarkoviću, rekli ste da se svaki novinar sjeća kada ga je glavni urednik Vremena pozvao da piše za vaš nedeljnik. Kada je i kako Žarković vas pozvao?

U Vreme me je 1992. godine doveo Miša Vasić. Redakcija je bila u Narodnog fronta, Žare je sedeo za stolom u svojoj maloj kancelariji. 

„Eno ti Žareta, razgovaraj sa njim“, rekao mi je Miša.

Kratko smo popričali i, budući da sam bio tek stigao u Beograd, Žare mi je predložio da se najpre malo odmorim i da već sledeće nedelje počnem da pišem za Vreme. Odmah mi je bilo jasno da je reč o čoveku koji ima veliki autoritet, koga svi u redakciji i vole i cene. Bilo im je važno da čuju šta Žare misli o onome što su napisali.

Žarković nije pretjerivao u pohvalama?

Nije. Ipak, naučili smo da čitamo „između redova“, da razumemo svaki njegov u prolazu izrečeni komentar. Kada bi vas pohvalio, kao da biste dobili orden. Mnogi od novinara koji su pisali, koji pišu ili koji su samo prošli kroz Vreme susret i saradnju sa Žaretom s pravom doživljavaju kao veoma važan događaj u svojoj novinarskoj karijeri.

Dragoljub Žarković je, kako ste jednom rekli, djelovao kao „rezignirani cinik“. Šta se krilo iza te maske?

Žare je svesno gradio imidž mrzovoljnog, ciničnog namćora, iako smo svi koji smo ga bolje poznavali znali da je reč o dobrom, velikodušnom i plemenitom čoveku, uvek spremnom da pomogne. Maska o kojoj govorite bila je pokušaj da minimizira sve što je za nas činio.

„Ma, daj, ne pričaj gluposti“, odgovarao bi kada bi neko od nas želeo da mu se zahvali. 

To nije voleo.

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.