Pokušavajući da objasni ideju razgraničenja sa Kosovom, oko koje se poslednjih mjeseci lome koplja i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je kazao da „niko u svetu danas ne zna gde su granice“ zemlje čiji je izabrani predsjednik. Svega nekoliko minuta kasnije, predsjednik Srbije oštro je kritikovao ambasadora Kajla Skata zbog toga što se američki diplomata usudio da kaže da za njegovu zemlju „Vlada u Prištini nije takozvana“.
„Kada bismo izjave Aleksandra Vučića analizirali van konteksta, svakako bi zvučale kontradiktorno; međutim, ako uzmemo u obzir način na koji on upravlja zemljom, kako vodi politiku, to ne iznenađuje“, objašnjava predsjednik Narodne stranke Vuk Jeremić. „Kada je reč o Kosovu, s jedne strane se, sudeći bar po naslovima u kontrolisanim medijima, insistira na onome što piše u Ustavu; istovremeno, Vučićeva politika u dubokom je neskladu sa proklamovanom državnom politikom, sa Ustavom Srbije, sa međunarodnim pravnim i diplomatskim okvirom koji predviđa Rezolucija 1244. Bojim se da kao društvo ulazimo u kritičnu fazu dva paralelna procesa: unutrašnjeg i međunarodnog. Prvi je srastanje države i organizovanog kriminala, a drugi formatizacija regiona kao vrste tampon-zone između Evrope i Bliskog istoka.“
Šta može biti epilog procesa o kojima govorite?
Potpuna suspenzija demokratije u smislu ukidanja mogućnosti da u javnosti iskažete drugačije mišljenje; uskraćivanje prava da se bavite čak i najredovnijim poslovima ukoliko za to nemate barem prećutnu saglasnost vlasti – lokalne ili državne… Ukoliko dopustimo da se ta dva procesa okončaju, dobićemo poredak koji neće biti lako promeniti, a koji će za posledicu imati naglo survavanje svih kriterijuma – ekonomskih, socijalnih, vrednosnih…
Istorijski gledano, Balkan poznaje dva distinktna geopolitička agregatna stanja koja se smenjuju. Jedno je međunarodno trgovinsko čvorište, a drugo je bedem. Naša generacija, baš kao i prethodne, ali i buduće, birajući unutrašnje uređenje i način da se postavi prema događajima u spoljnom svetu, u stvari bira između ta dva stanja – pulsirajući bazar ili „prokleta avlija“. Za jedno nam je neophodna vladavina prava, kompetentna administracija, slobodni preduzimački duh, dok je za drugu važna čvrsta ruka, sprega sa organizovanim kriminalom, demografsko pražnjenje čiji je cilj da se eksterno popunjavanje lakše sprovede. Čemu smo danas bliži? Bojim se da nas Vučićeva vlast sve dublje vuče u „prokletu avliju“, u to već viđeno stanje koje ostavlja teške generacijske posledice.
Vlast se svakako ne bi saglasila sa vašim ocjenama, naprotiv. Predsjednik Vučić kaže da ga je „sramota kako nam dobro ide“. I ministar Ivica Dačić niže uspjeh za uspjehom: ispada da svakoga dana po jedna država povlači priznanje Kosova. Kako vi ocjenjujete rad ministarstva koje ste svojevremeno vodili?
Nerado u javnosti kritikujem ljude sa kojima sam nekada blisko sarađivao, što, koliko vidim, neke od njih ne obavezuje. Među njima je i ministar Dačić. Na tome bih se zadržao.
Ne dugujete ništa Socijalističkoj partiji Srbije i ministru Dačiću?
Srećom, nikome ništa ne dugujem – pa ni njima – što mi daje slobodu da se daleko otvorenije izjašnjavam o događajima na političkoj sceni. Uostalom, komentarisati aktuelnog ministra spoljnih poslova predstavljalo bi puko skretanje pažnje sa suštinskih problema u našim odnosima sa svetom.
Šta su suštinski problem?
Oni su u potpunosti diktirani od strane jedinog stvarnog nosioca vlasti, koji prestoluje na Andrićevom vencu. Svim resorima u Srbiji upravlja samo jedan čovek. Dačić se u tom smislu nalazi u situaciji koja ne podrazumeva naročito visok stepen odgovornosti. Ipak, za razliku od Vučića, Dačić, recimo, priznaje da ne govori engleski jezik, zbog čega ga u međunarodnim krugovima ne doživljavaju preterano ozbiljno. Naravno, Dačiću to otvara prostor da se u ophođenju sa stranim diplomatama ponaša prilično ležerno, često i pred kamerama, i to na način koji u diplomatiji nije baš uobičajen.
I ministar Dačić i ova vlast uspjeli su da u javnosti nametnu tezu o tome da je opozicija – misli se na bivšu „žutu“ vlast – a ne Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj „izgubila Kosovo“. Kako su ljudi uopšte povjerovali u tu laž?
To o čemu govorite samo je jedan od bizarnih ishoda konstantnog bombardovanja građana režimskom propagandom. Kada ljudima svakodnevno servirate određene dezinformacije sa svih kanala, sa svih naslovnih strana, neminovno ulazite u sferu jednog od osnovnih postulata totalitarne, nacističke propagande poznate kao gebelsovska, po kojoj hiljadu puta izgovorena laž postaje istina. Naravno, ne laže se samo o „gubitku Kosova“, nego i o tome kako živimo, kakav nam je zdravstveni, a kakav obrazovni sistem i tako dalje. Zahvaljujući propagandnoj mašineriji i čvrstoj kontroli medija, Vučić građanima plasira svoje „istine“ koje su, naravno, daleko od stvarnosti.
Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.