Televizija je ogledalo društva

Kod štampanih medija, budućnost je u specijalizovanim medijima. Mi jesmo malo tržište, ali postoje velike ciljne grupe. Što se tiče televizije, svima predstoji velika borba. Televizije su vrlo lako podlegle tome da krenu za najnižim formatima i u Srbiji više nema klasičnih emisija. Svi idu na smanjenje troškova, a kod televizije to znači smanjenje kvaliteta. Televizija je skupa igračka i sve ono što je dobro košta

Kakva je budućnost medija u Srbiji s obzirom ne tešku finansijsku situaciju?

Budućnost je borba. Kod štampanih medija budućnost je u specijalizovanim medijima. Kada odete u inostranstvo, shvatite da imate novine za plućne bolesnike, na primer. Mi jesmo malo tržište, ali postoje velike ciljne grupe.

Što se tiče televizije, svima predstoji velika borba. Televizije su vrlo lako podlegle tome da krenu za najnižim formatima i u Srbiji više nema klasičnih emisija. Sve je u što jednostavnijoj, što jeftinijoj formi. Ako bi neko ušao sa ozbiljnijim kapitalom i podigao lestvicu, učinio bi najbolje Srbiji zbog konkurencije, jer bi morali da ga prate i svi ostali. Ovako svi idu na smanjenje troškova, a kod televizije to znači smanjenje kvaliteta. Televizija je skupa igračka i sve ono što je dobro košta.

Kako regulativa i politika utiču na medije?

Regulativa je donošenjem medijskih zakona postavljena na principima koji važe u Evropi. Poštovana je EU direktiva o audio-vizualnim medijskim sadržajima. To je dobra osnova, ali jedno je papir, a drugo je život. Mislim da regulativa ne utiče loše na medije, ona treba da ih kanališe u društveno prihvatljivom pravcu. Treba da zabrani sve idiotske sadržaje koji truju gledaoce. Ali, s druge strane, nema bolje zabrane tih formata od one kad ljudi prestanu da ih gledaju. Ne bi se ti rijaliti programi emitovali da nemaju milionsko gledalište. Mi smo od  jednog rijalitija nakon incidenata tražili da se bipuje i da se minut, dva odloži emitovanje, da bi njihovi urednici mogli da reaguju. Gledanost se prepolovila. Kada su prestali da se psuju, tuku, polivaju vodom, gledanost je sa više od dva miliona pala na 900.000. Televizija je samo ogledalo. Ako razbijemo ogledalo, ništa nismo uradili.  S druge strane, postoji ta potreba za društvenim prihvatanjem, pa kada nekog pitate da li gleda to, on kaže – ne gledam. Ispada da niko ne gleda, a piplmetri pokazuju gledanost od preko dva miliona.

Da li televizije takve programe emituju jer ljudi to traže, ili ljudi gledaju ono što im se ponudi na televiziji?

Ljudi kroz istoriju civilizacije vole da gledaju kroz ključaonicu tuđu privatnost. Razvojem elektronskih medija i tehničkim mogućnostima, to je samo podignuto na viši nivo.

A uticaj politike?

Politika je uvek težila da utiče na medije svuda u svetu, pa i u Srbiji. Ja sam bio novinar pre nego što sam došao u Savet i mene je nekada zvao čovek iz gradskog komiteta Novog Sada da kaže šta treba a šta ne treba da objavim. Mislim da danas nije takav slučaj. Metode su danas suptilnije, vezuju se kroz finansijske kanale. Toga će uvek biti, i kad pogledate Francusku, Nemačku, imaju iste probleme, samo je više para u igri. Na novinarima i urednicima je pre svega da se tome odupru. Priča o slobodi medija je široka i komplikovana.

Kod nas se sve više smanjuju reklamni budžeti kompanija, država smanjuje potrošnju. Kako opstati u tim uslovima?

Za neku zemlju možete da zaključite koliko je bogata na osnovu reklama koje se puštaju na televiziji. U Srbiji se ne reklamira ništa što je skuplje od pet evra i to važi za ceo region. Kod nas su mala sredstva za oglašavanje, jer se radi o proizvodima koji ne mogu da podnesu velike reklamne budžete. Kada se pokreće reklamna kampanja za neki automobil na primer, na raspolaganju su ogromni budžeti, a toga u Srbiji nema. Kad se kaže da je reklamno tržište u Srbiji slabo, to je istina, ali zato što je mala kupovna moć.

Nastavak teksta možete pročitati u sedamnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“