Konstatacijom da će se od Srbije tražiti da u trenutku prijema bude ekonomski jača od „najslabije“ članice EU, čak i ubeđene pristalice evrointegracija nemaju odgovor na sledeće pitanje: ako bi Srbija uspela da se mimo članstva u EU razvije više od najnerazvijenije članice EU – kakvog onda smisla ima to članstvo.
Pred poslavu šezdesete godišnjice Rimskih ugovora, koji predstavljaju preteču današnje EU, lideri četiri najveće države članice na sastanku u Versaju 6. marta (ne računajući Veliku Britaniju, koja treba svakog časa da pokrene proceduru za istupanje), obznanili su nameru da se EU konfiguriše kao zajednica gde postoji „više brzina“ integracija. Iako se o konceptu EU sa više brzina (odnosno koncentričnih krugova) diskutuje već neko vreme, na samitu u Versaju takav koncept je dobio javnu podršku od strane lidera najmoćnijih država u Evropi.
Rimskim ugovorima, kojima je osnova Evropska ekonomska zajednica, potpisanim 28. marta 1957. godine, kao jedan od ciljeva predviđeno je formiranje što bliže unije. Od tada, od prvobitnih šest potpisnika-članica, Evropska ekonomska zajednica se transformisala u Evropsku uniju sa 28 članica.
Proširenje EU otežalo je njeno funkcionisanje, ali do izbijanja finansijske krize 2008. godine nije bilo većih teškoća
Najveće proširenje desilo se 2004. godine sa 10 novih članica i 2007. godine sa Bugarskom i Rumunijom, kojoj će se pridružiti Hrvatska tek 2013. godine.
Povećanje broja članica dovelo je do daljeg usložnjavanja mehanizama odlučivanja u samim organima Unije. Evropska komisija, na primer, pošto svaka država ima svog predstavnika, trenutno ima čak 28 članova. Za niz odluka Evropskog saveta potrebna je jednoglasnost svih članica. Mehanizam odlučivanja konsenzusom podseća na SFRJ nakon Ustava iz 1974. godine – sa posledicama koje su nam svima dobro poznate.
I nakon velikog proširenja sa istočnoevropskim državama EU je funkcionisala u početku bez većih problema, ali je finansijska kriza 2008. godine pokazala da postoje mnogi problemi.
Finansijska kriza 2008. godine u korenu menja percepciju Unije
Međutim, nakon izbijanja svetske finansijske krize, dolazi i do naglog opadanja evroentuzijazma, i to ne samo među novoprimljenim članicama. Kreditna ekspanzija je prestala – novac više nije tekao u potocima prema južnoj i istočnoj Evropi. Politika štednje, formulisana i sprovođena pre svega pod uticajem Nemačke, dovela je i do velike recesije u pojedinim članicama evrozone, a posledice su se osetile i u ostalim državama.
Finansijski problemi Grčke bili su okidač velike krize u evrozoni. Finansijsku pomoć, osim Grčke, zatražile su i Portugalija, Irska, Kipar, dok su se Italija i Španija jedva „provukle“ bez pomoći. U podršku finansijama problematičnih država morao se uključiti i MMF.
Posledice finansijske krize ostavile su dubok trag u političkom tkivu u državama članicama. U čitavom nizu država, pojavile su se razne alternativne stranke i pokreti. Kandidati koji su protiv establišmenta počinju da ugrožavaju politički sistem, koji se do tada u najvećem broju država zasnivao na višedecenijskom smenjivanju dve stranke na vlasti. Bauk pobede populista kao što su Bepe Grilo i Mari le Pen kruži Evropom, a izbori ove godine u Francuskoj se očekuju sa velikom neizvesnošću, iako usled dvokružnog izbornog sistema, pobeda Le Penove ne izgleda preterano verovatna.
U međuvremenu, na vlast u nekoliko država istočne Evrope su došli političari koji počinju da sprovode politike koje nisu po volji evropskom mejnstrimu, a koji su od „umerenih“ desnih stranaka postali „radikalno desni“ ili „populisti“. Počelo je sa Viktorom Orbanom u Mađarskoj, čije su neortodoksne politike dovele više puta do sukoba sa Briselom. Orban je „utabao“ put kojim je krenula i Poljska (nešto „mekši“ je Fico u Slovačkoj), gde je vlada kojom upravlja iz senke Jaroslav Kačinjski došla u otvoreni sukob i sa briselskom administracijom i sa ostalim članicama, a posebno sa Nemačkom. Sukob je počeo oko izbora članova ustavnog suda, nastavio se oko migracija, a kulminacija je bila u protivljenju reizbora Donalda Tuska na čelu Evropskog saveta, koje je bilo praćeno blokiranjem zajedničkog saopštenja. Inače, taj čin pokazuje svu složenost funkcionisanja EU – Tuska je bilo moguće izabrati kvalifikovanom većinom glasova, ali saopštenje sa sednice nije moglo da se usvoji, jer je zahtevalo konsenzus. Dodatni paradoks je da je za predsednika Evropskog saveta izabran kandidat koji nema podršku svoje matične zemlje, što je bio šamar koji su ostale države uputile Poljskoj.
Otuđenost odlučivanja u EU
Mehanizmi odlučivanja u EU doveli su do potpunog raskoraka između običnog građanina i briselske birokratije. Sve više je prisutan osećaj da umesto izabranih lidera neko drugi upravlja sudbinom zemlje. Odnosno, da neizabrani evropski birokrate diktiraju i zakone i ponašanje u pojedinim zemljama. Taj osećaj dodatno je izražen i u strahu od moći Nemačke, koja nakon ujedinjenja ubedljivo dominira u Uniji, i po broju stanovnika i po veličini ekonomije. Nakon ogromnih izdvajanja za razvoj nekadašnje DDR, Nemačka je posle 2000. godine ostvarila ogroman prosperitet. Sa druge strane, Francuska, koja je do tada predstavljala pandan Nemačkoj, počinje da zaostaje i ekonomski uz slabljenje političkog uticaja. Niz slabih i komičnih predsednika (Oland i Sarkozi) stavio je Francusku u podređenu ulogu. Posledica je apsolutna dominacija Nemačke (nakon izbora Trampa, Merkelovu nazivaju „liderom slobodnog sveta“), usled njene ekonomske snage i slabosti Francuske.
Posledice nepoverenja građana u evropske strukture pokazuje i tendencija opadanja odziva na izborima za Evropski parlament. Sa 62% odziva birača 1979. godine, on je opao na samo 42,5% 2014. godine, iako su u međuvremenu znatno povećane nadležnosti tog tela. Parlament je dobio pravo da odlučuje o izboru Evropske komisije (što ranije nije bio slučaj), usvaja obavezujuće propise – a sve manje i manje birača to zanima.
Pad odziva pokazuje da birači sve manje i manje imaju poverenja u evropske institucije. Na nacionalnom planu, primetno je povećanje popularnosti evroskeptičnih stranaka.
Nastavak teksta možete pročitati u 37. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
