Treba izbeći tuču i po cenu obraza

I kad ste pali, još nije kraj, borba tek tada počinje, suština je brazilske džiju-džice, priča Igor Dević, nesuđeni avio-inženjer koji je umesto u avionu, posao našao u IT sektoru.

Igor je i vlasnik crnog pojasa i trener ovog specifičnog stila borenja. Odmalena se bavio fizičkim aktivnostima, trenirao je boks, da bi ga dva brata, Vuk i Nemanja, inače naurohirurg i kardiohirurg, pozvali u svoj džiju-džicu klub.

Brazilska džiju-džica (jiu jitsu) nije udarački sport.  Ima osnove u džudu, jer počinje sa nogu, ali svaka borba se završava na zemlji. S tom razlikom što se u džudu, kad ste na podu –  borba uglavnom završava, a u džiju-džici tek počinje. Cilj je protivnika finiširati polugama na zglobovima ili davljenjima.

Igor kaže da je glavni koncept brazilske džiju-džice da uz pomoć tehnika možete da savladate  fizički jačeg protivnika.

„Svaka borilačka veština ima efekat smanjivanja ega. Ako dođe neko ko misli da je najjači, pa ga četrnaestogodišnji dečak bukvalno savlada, ta osoba se prešalta i kaže ’okej, ja možda nisam  najjači’, ili se jednostavno pokupi i nikad ne pojavi na treningu jer ne može da podnesu činjenicu da ga je pobedilo dete“.

Baš zato što može bilo ko da te savlada, ono što te muči u životu ne vidiš kao problem, nego kao izazov koji može da se prevaziđe, kaže Igor kako sport pomaže u savladavanju svakodnevnog stresa.

Ovaj sport ubija i predrasude, ističe on. „Svi imamo predrasude kad vidimo krupnog i jakog čoveka da će on moći pre da vas obori nego sitan mršav čovek. Ljudi atipične građe koji deluju smotano i trapavo, ili mucaju, na parteru postaju druga ličnost kad se bore. Predrasude  su jako loše jer pomislite sad ću ja njega lagano da sažvaćem, a zapravo on tebe sažvaće.“

Brazilska džiju-džica pruža određenu vrstu supermoći. Naravno, ne može da se poredi niti sa oružjem, niti sa borbom protiv više ljudi, ali u okolnostima jedan na jedan pruža moć da savladaš nekoga. Na treningu Igor uči polaznike praktičnim aspektima džiju-džice za samoodbranu. Međutim, učenje samoodbrane  razvija i lažno samopouzdanje u kriznim situacijama, naročito podvlači.

„Ti misliš da možeš da savladaš nekoga, a on može da izvadi nož ili drugo oružje, da mu priteknu prijatelji iza ćoška ili da te sačeka posle negde“.  Zato Igor ističe da treba izbeći tuču, konflikt, makar i po cenu obraza, što je i najčešći razlog konflikta. „Ako si ti miran, nemaš potrebe da bilo kome šta dokazuješ, tvoja šansa da izbegneš konflikt je velika. Nemaš ništa od toga da se tučeš na ulici, nema medalje za to.“

U Srbiji ovaj sport postaje sve popularniji, a promovisale su ga poznate ličnosti iz Amerike.

„To je dobar efektivan sport koji nije udarački. Niko ne voli da bude udaren u lice i zato je popularan.“

Kaže u šali da je ovo štreberski sport,  jer ga treniraju domaći „štreberi“ iz IT sektora koji prate dešavanja u inostranstvu.

Igor se takoreći i oženio na džiju-džici. Supruga, inače medicinska sestra,  takođe je trenirala ovaj sport.

Kako kaže, začuđujući broj doktora i zdravstvenih radnika u Srbiji trenira brazilsku borilačku veštinu. Možda je to zato i što su osnivači Igorovog kluba lekari koji su džiju-džicom „zarazili“ veliki broj kolega.

„Verujem da  je to zato što je neudarački sport i ima praktičnu primenu. Lekarima najviše trebaju ruke i noge da bi radili, pogotovo ako su hirurzi. Ovo je savršen sport za njih jer je mogućnost za povredu mnogo manja nego u nekim drugim sportovima.“