Treba uvesti konkurenciju na fakultete

Jedan od ključnih problema našeg visokog obrazovanja je odabir kadrova na univerzitetima. Oni koji su ova važna prava dobili nezasluženo, teško mogu biti u stanju da ih i koriste kako treba. Takvi profesori svoje pozicije više koriste kao sredstvo moći, bezbedno zaklonjeni iza paravana akademskih sloboda

Vladica Cvetković je redovni profesor Rudarsko- geološkog fakulteta i dopisni član SANU, predsednik Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja (HERE) i član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dakle kompetentan sagovornik za temu reforme visokog obrazovanja. Razgovor je vođen neposredno pre nego što je Skupština Srbije usvojila izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju po kojima je takozvanim „starim“ studentima produžen rok za završetak studija za još dve godine o trošku budžeta.

Ko je sistematski urušavao visoko obrazovanje?

Visokoobrazovni sistem se nije urušavao ništa više i ništa manje nego drugi segmenti društva i za to niko nije i ne može biti kriv, osim nas. Ne verujem ni u kakve teorije zavere. To je erozija vrednosti, koja je zahvatila čitavo društvo. 

Mnogi naglašavaju da je visoko obrazovanje nekad bilo bolje i za to su skloni da krivce traže spolja. Ja smatram da je to posledica kontinuiranog zapostavljanja od strane našeg društva, kome se visoko obrazovanje godinama nalazi veoma nisko na listi prioriteta. Osnovni problem je što političari generalno nemaju suštinski interes da visokom obrazovanju dodele bolju poziciju, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ profesor Vladica Cvetković na pitanje da li je visoko obrazovanje urušavano planski ili stihijski.

Da li i vi na problem gledate kao na političko pitanje – po principu što neobrazovaniji ljudi, lakše se manipuliše i stvara veća glasačka mašinerija? Izdvajanja za obrazovanje i nauku su najmanja, a trebalo bi da je obratno.

Možda u tome i ima istine, ali ja ne smatram da je nespremnost za ulaganje u nauku i obrazovanje unapred smišljeno i da ima neki poseban cilj. Političari se jednostavno ne bave pitanjima koja im ne donose brzu korist. Izbori su na četiri godine, a to nije dug period. Ulaganja u prosvetu za naše političare nisu interesantna jer efekti nisu odmah vidljivi i teško se mogu isplatiti na narednim izborima.

Našem visokom obrazovanju će biti bolje onda kada se kod vodećih struktura oformi strah da će izgubiti glasače ako se usude da smanje budžet za nauku i obrazovanje. Tako je danas u nekim skandinavskim zemljama, tamo političari rizikuju vlastitu poziciju ukoliko se neadekvatno odnose prema prosveti. Kod nas je suprotno, izdvajanja za prosvetu su najugroženija, najlakše je uzeti odatle, jer u tome nema političkog rizika.

Mi stoga čekamo donosioce odluka koji će svesno prihvatiti rizik, staviti obrazovanje u najviše prioritete, makar zbog toga i rizikovali naredne izbore. Dugoročno gledano, sve sledeće izbore posle toga dobila bi Srbija.

Nažalost, to su stvari koje se najteže menjaju. Mi smo kao duštvo, kada je o obrazovanju reč, na nivou deteta koje ima problem sa održavanjem higijene. Kao što slabo ulažemo u obrazovanje, tako isto i neko dete izbegava da pere zube, i jedno i drugo jesu samo ružne navike čije negativne posledice dolaze mnogo kasnije i veoma ih je teško ispraviti.

Zar nismo predugo na nivou malog deteta?                                                     

Naravno da jesmo, u tome i jeste stvar. 

Godinama slušamo da će Srbija doći u ozbiljan problem jer neće imati dovoljno kvalitetnih visokoobrazovanih ljudi. Nebrojeno puta se upozorava i govori o tome, pa je nažalost postalo i opšte mesto. Šta vi kažete?

Ogroman je problem što ne otvaramo vrata za povratak onih koji su otišli u inostranstvo, a žele da se vrate. To je posebno značajno za obnavljanje kadrova u akademskom sektoru. S druge strane, domaća privreda trenutno nema kapaciteta da zaposli i angažuje čak ni one stručnjake koje sami proizvodimo. 

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“