Tri čuke, vrtoglavica i „Kaleš bre Anđo“

Umetnička radionica BURA naselila se na tri julska dana – da sprovede projekat „Kritika na selu“, što je podrazumevalo predstavljanje radova 20 umetnika – u  Domu kulture u Dojkincima. Ovo nije priča o projektu, nego o tome kako se živi i razmišlja u selu podno Stare planine

Putuj, upoznaj svet, stekni prijatelje, vrati se bogatiji. Odličan savet za penjanje na Staru planinu. A kad dođeš, zaboraviš odakle si pošao, zanese te raskoš krajolika, netaknuta priroda i ostao bi što duže, ako može. Onda se hvališ gde god stigneš i toplo preporučuješ prijateljima, poznanicima i svima koji slušaju. Pokušaš da je porediš sa nečim drugim, tražiš niti koje ih povezuju, ali ne ide.

Pominješ Alpe, francuske, slovenačke masive i kažeš sve to skupa, ali malo drugačije. Skroz drugačije. Naša destinacija bilo je živopisno selo Dojkinci.  Moravski arhitektonski stil, prizrensko-timočki dijalekt sa kvo/šta, kude/gde, kao i glasom dz za koji nemamo znak nego se proizvede kad se izgovori kao jedno slovo.

Svuda okolo su vodopadi, šume, proplanci. Reke koje su svojevremeno živom silom branjene i odbranjene od ubacivanja u cevi, bistre su i ledene … „Za nas niko ne može da kaže da ‘nemamo tri čuke’, jer ih imamo“, reče jedan meštanin, slikar, aludirajući  na istoimeni „troglavi“ vrh na Staroj planini (1.936 metara nadmorske visine).

Divota. Krasota. Čuka tj. srce da ti poskoči. Kažu da ima i divljih konja, a bilo nekad i dinosaurusa, oko čega se spori nauka. Čuveni ovčji sir i peglane kobasice, kao autentične brendove ovih krajeva, niko ne dovodi u pitanje.

Oko 110 ljudi živi u uređenom selu od 70-80 domaćinstava, nekada je bilo dve hiljade žitelja. Svaka kuća imala konja, dva-tri magareta. Više stotina grla krupne stoke nekada bilo, sad nema ni pet krava, al’ ima nešto ovaca.

Konverzacija se neprestano premeće u pripovedački kontekst „bilo nekada, sad se pripoveda“. Komparacije propratiš nostalgičnim konstatacijama „eh, ah“, ali i uviđaš da ljudi hvataju korak sa svakodnevicom, balansirajući kako da mnogo ne promene ali da bude bolje, savremenije.

Običaj da prođeš putem i pozdravljaš neznane prolaznike sa „dobar dan“ gotovo da je nestao iz naših života. Uz „dobar dan“ možeš da zapodeneš razgovor ili samo mineš, do drugog „dobar dan“ i tako dok se ne izgubiš sa seoske magistrale koja spaja Pirot sa ovim staroplaninskim prostranstvom.

Jedan vremešni čovek koji čuva krave na ispaši, posle kurtoaznog „dobar dan“ nastavlja sa „odakle ste“,  za čim je krenulo pretresanje domaće i međunarodne političke scene, verzirano, kao da si na nekoj tribini na Kolarcu ili u ekspertskoj TV debati. Starac informisan, sa prilično čvrstim stavom o svemu, osoba sa kojom se ne polemiše, a sve na putu koji spaja Dojkince sa vodopadom Tupavica. Tako je kako čovek kaže i nikako drugačije.

Stara planina je početkom godine proglašena za nacionalni park, a zajedno sa njom i  planina Kučaj – Beljanica u regiji Homolja. Sa ovim novopridošlicama dobacilo se do veličanstvenih sedam nacionalnih parkova, u istom statusu su decenijama i Fruška gora, Šar-planina, Đerdap, Tara i Kopaonik. Najviši stepen zaštite doslovno i po zakonu podrazumeva očuvanje biodiverziteta u zaštićenom području. Zato su dozvoljene samo delatnosti koje ne ugrožavaju izvornost prirode, kako se navodi u dokumentima Zavoda za zaštitu prirode Srbije.