Turizam koji klasno razgraničava

Trotoari su ovde jedino javno dobro, sve ostalo je debelo privatizovano. Naravno, na tranzicioni način, što nespojivo deli bogate i siromašne. Još nešto je u duhu primitivnog neoliberalnog kapitalizma: na mestu ogromnog komada posečene šume ostale su tone zemlje, a posle kiše – kaljuga. Nameće se pitanje – zar Promont grupa nije mogla taj prostor da uredi pre otvaranja. I drugo, još važnije – ko je i zašto sve to dozvolio u Nacionalnom parku

Prvi put ove godine, destinacije za letovanje prosečnog srpskog turiste nisu diktirane prevashodno cenom aranžmana, već je presudna lista zemalja radih da nas prime bez posebnih mera pri ulasku, Tako su Crna Gora i Hrvatska u prvom cugu automatski otpale. Poslovično gostoljubivija Grčka priredila nam je iznenađenje, stvarajući čepove na polupropustljivim granicama, otvorenim za državljane Evropske unije. Manje zarazne od nas, Srbijanaca.

Naše su vlasti hitno dejstvovale, što je navodno uticalo na to da postanemo izuzetak u opisanom pravilu, ali se sva ta furtutma odrazila na veći oprez pri izboru mesta za odmor. Ovo je išlo na uku predsedniku Aleksandru Vučiću, koji je još tokom vanrednog stanja propovedao domaći banjski turizam, istina, nemuštim jezikom. „Videćemo kako da pomognemo agencijama, videćemo da im garantujemo da preko vaučera preorijentišu ljude iz inostranstva u našu zemlju. Ako ste uplatili neku od slovenačkih banja, mi ćemo da dodamo novac da odete u neku od naših banja“, tako se Vučić krajem aprila obratio naciji. Sugerišući da je pametnije, a svakako patriotskije, da se opredelite za neko naše letovalište.

Tu je izbor širok, pa nam je predsednik preporučio „fantastično izgrađene hotele na Fruškoj gori“, misleći na Vrdnik prvenstveno. Isti je poziv nešto docnije preformulisan na bilbordima, vabeći na „more“ na jedinoj vojvođanskoj planini. Nikoga ne bi zaintrigirale lepote tamošnjeg Nacionalnog parka, osim za jednodnevno roštiljanje, čemu se predsednik strogo, a pravedno usprotivio, larmajući sa TV-a tokom pika pandemije. Stoga je i novinarsko-fotografski dvojac „Nove ekonomije“ pošao domoljubivim putem moralnih gorostasa, da proveri čega ima u vrdničkoj ponudi.

Psujući nemar u signalizaciji preusmeravanja sa auto-puta, konačno smo se domogli razlokane džade prema nekad narodnoj banji, a sada „prvim srpskim termama“. Radoznali da otkrijemo šta se u međuvremenu dogodilo sa državnim raspalim objektima, svedočili smo dokazima napretka. Prenameni klasičnih panonskih kuća u vile i etno-apartmane zvučnih naziva (Bahus, Mines, Kod Putina…), niklovanih ograda i drečećih fasada, u suprotnosti sa ranijom suptilnošću kao nasleđem Marije Terezije.  

Sam centar lečilišta danas liči na skromno vašarište, uspavano odlaganjem početka sezone. Najaktivnija je suvenirnica, tik uz rehabilitaciono-hotelski objekat Termala, na čijem se otvorenom bazenu nekad skupljala raja, dok su u plitku toplu vodu na glavu skakali seoski mangupi, dokazujući se pred curama. 

Sredinom  ovog juna moguće je banjati se samo u zatvorenom, pa se i staro i mlado tu brčka, što vidimo kroz peskirane prozore. Preuzeta je i zapadna moda sunčanja na ligeštulima koje sunce nikad vid’lo nije, ovde praktikovana od povodljivih pojedinaca. Neki su tu ipak samo zdravlja radi, a ne u cilju šepurenja, kako sporadično „priznaju“.

Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.