Kako su ljudi koji su otišli na Zapad u pečalbu, trbuhom za kruhom, ceo svoj život proveli u misiji da naprave velike višespratne kuće u svom kraju, sa raskošnim ogradama i patuljcima, lavovima, dorskim i jonskim stubovima i sad u tim kućama nema ko da živi. Kad čovek čuje njihove priče i zapravo tužne sudbine, onda mu ni kič koji ta zdanja isijavaju, više nije za podsmeh
Jednom mi reče jedan važan čovek, direktor jednog Zavoda za zaštitu spomenika kulture da bi, kad bi bio neka viša vlast, raspisao konkurs za otkup menažerije od gipsa iz dvorišta po Istočnoj Srbiji. Zamislila sam sve te dugovrate labudove, lavove ponosnih prsa, golubove, petlove, psiće (…) kako se, kao neka čudna vojska, belasaju u gigantskoj modernoj galeriji i pozavidela mu na ideji za ovu izvanrednu postavku savremene umetnosti.
Međutim, tog čoveka imaginacija nije vukla na ovu stranu: želja mu je bila da sav taj „kič“ bespoštedno uništi i tako satre „neukus“. Beše mi ga pomalo i žao što u svoj toj silesiji ukrasa ne vidi lepotu, već kao i većina ljudi „od stila“ – isključivo zastranjivanje u kvaziestetiku. Sličan odnos rasprostranjen je i prema gizdavim ogradama od kovanog gvožđa (ili, ređe, nikla) što opasuju ta napirlitana istočnosrpska dvorišta, kao i prema jonskim, dorskim i sličnim „arhaičnim“ stubovima, ali i višespratnim palatama koje su tim ukrasima dekorisane.
Podsmeh se dalje širi i na enterijere, pa se često sprdaju sa najlonima navučenim preko kožnih garnitura u stilu „Luj XIV“, koji nameštaj konzerviraju, kao i sa navikom da se ukućani izuvaju da ne bi oštetili skupocene tepihe, kad u svoj dom zapravo navrate. Jer, toga su svi svesni, domaćini ovih raskošnih zdanja po pravilu stranstvuju, a svoj uspeh na Zapadu dokazuju upravo preterivanjem u izgradnji i ukrašavanju.
Međutim, po mom (usamljenom) mišljenju, opisani cinični stav dokazuje suštinsko nepoznavanje materije, te manjak empatije za austrijske, nemačke, italijanske švedske i ostale gastarbajtere. Možda motiv za obergraditeljstvo delimično i leži u težnji da zadive „svoje selo“, ali uglavnom sve kreće iz nemaštine na koju se nadovezuje prosto „samo da podignem štalu“, pa da „još nešto dodam“, onda finansijska mogućnost „povuče“ i nema kraja zidanju. Uglavnom to ipak čine da obezbede decu ili udobnost za svoju starost, po sopstvenom tumačenju.
E sad, što deca ne žele da ostanu u ruralu, makar i u raskoši, stvar je o kojoj ne razmišljaju, ili upravo nastoje da spreče njihov odlazak „trbuhom za kruhom“ time što će svoj podmladak obezbediti luksuzom. A oni sami kad se vrate, nostalgični prema rodnoj grudi, a zavisni od rada, nanovo se odaju poljoprivredi. Pa ko bi im onda zamerio što hoće da svoj u znoju stečen imetak poštede od blata i kaljuge? Uostalom, koliko je opsesivno-kompulzivnih individua što insistiraju na izuvanju, usred Beograda?
Podatak da je ogromna većina tih zdanja prazna, da se koristi samo tokom ferija, takođe je razlog za pretežni sarkazam. Šta će im taj lažni glamur, takvi se iščuđavaju. Obuzeti površinom fenomena, zapostavljaju pravo pitanje: šta ova država čini da te ljude zadrži, ili da im omogući da bar deo imanja steknu u Srbiji?
„Sada su druga vremena, pa i rad u inostranstvu donosi tek nešto malo više od pukog preživljavanja“, kaže jedan Mirko iz Topolovnika, dozvoljavajući mogućnost i da većeg viška nema, jer su mu roditelji u tuđini ostareli. Njegova vazda nasmejana žena na to dodaje da je (ne samo stoga) „sramota da od svekrve koja već decenijama rmbači u Trstu traži novac za ogrev iz zime u zimu“. „Bar da po ceo dan sedim, pa da znam zašto nemam, ali naš radni dan traje često i po 20 časova“, ona nam objašnjava prilike, nimalo im naklonjene.
Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
