U KOM GRMU LEŽI ZEC

KADA U NEKOG ILI NEŠTO MOŽEMO DA „UPREMO PRSTOM“ TO NAM, MAKAR SAMO U NAŠOJ GLAVI, AKO NE I U REALNOSTI, DAJE UTISAK DA IPAK IMAMO NEKU KONTROLU I DA ZNAMO ODAKLE DOLAZI PRETNJA I OD ČEGA ILI OD KOGA TREBA DA SE ŠTITIMO. KOJI LJUDI I ZBOG ČEGA VERUJU U TEORIJE ZAVERE?

Živimo u vremenu preobilja informacija ili preciznije informacionog haosa. Ne samo da imamo ogroman broj TV kanala, već danas bukvalno svako može da širi sopstvene činjenice i logiku putem interneta i društvenih mreža.

Kao što smo u jednom od prethodnih brojeva Nove ekonomije pisali, po toj „demokratičnosti“ širenja informacija, naše vreme liči na doba pojave štamparske prese, kojem je opet usledilo masovno širenje raznih novih i često dubioznih i opasnih ideja. Jedna od posledica bilo je i opšte krvoproliće u ratovima katolika i protestanata.

Da li ćemo i mi u našem veku opšteg informacionog haosa doživeti sličnu sudbinu kao Evropljani u XV i XVI veku i biti upleteni u masovne sukobe, ostaje da vidimo. Do tada, potrudićemo se da barem upozorimo i bacimo svetlo na neke opasne psiho-socijalne fenomene koji poslednjih godina bujaju u javnom diskursu i uopšte u društvenoj dinamici.

U ovom tekstu pozabavićemo se pitanjem fenomena poverenja i sumnje, počevši od slepog poverenja, na jednom polu, pa preko zdravog i uslovnog poverenja, zatim preko zdrave i opravdane sumnje, pa sve do potpunog i nepokolebljivog nepoverenja, to jest, do tvrdokornih teorija zavere, na drugom polu kontinuuma poverenje-nepoverenje.

PLETENJE MREŽA SUMNJE

U psihologiji i psihopatologiji dobro je poznato da su ekstremni stavovi, po pravilu, odraz neke patologije i da retko kada odražavaju realnost i pomažu da vodimo skladan i zdrav život. U tom svetlu i ekstremi u smislu slepog poverenja (bilo u pojedince ili grupe i zajednice) kao i tvrdokorna uverenost u zle namere i štetnost nekih drugih pojedinaca ili grupa, po pravilu nisu tačni ni zdravi.

Naravno, gde su pravila, tu su i izuzeci. Na primer, naši najbliži prijatelji ili rodbina mogu da budu već bezbroj puta dokazano na našoj strani, da je sasvim opravdano i racionalno da u njih imamo skoro potpuno poverenje.

Sa druge strane, za neke ljude ili grupacije (na primer dokazane kriminalce) već se toliko puta pokazalo i dokazalo da rade protiv naših ličnih i kolektivnih interesa, da je logično, zdravo i opravdano da u njih više nemamo ni najmanje poverenja, tj. da očekujemo da će i ubuduće da nastave da rade na našu štetu.

Kada govorimo o teoretičarima zavere, ne bavimo se ljudima koji su iz opravdanih razloga izgubili poverenje u neke ljude ili grupe ljudi, tako što su se osvedočili u njihove zle namere. Teoretičari zavere, naime, tvrdokorno sumnjiče i okrivljuju za zle namere čitave profesije, narode ili druge velike grupacije ljudi i to rade nediskriminativno i tvrdokorno. Tvrdokorno u smislu da uprkos činjenicama koje pobijaju njihova negativna uverenja, oni i dalje „pletu mreže“ sumnje.

Najčešće kod teoretičara zavere vidimo ustremljivanje na nauku i naučnike, kao i na naučni metod dokazivanja činjenica i donošenja naučnih zaključaka i teorija u celini.

Slično teoretičarima zavere koji su se ustremili najpre na naučne autoritete, mnogi ljudi se sve više ustremljuju i na političare i druge ljude na pozicijama odlučivanja. Naravno, u svim strukama, pa i u politici, ima dosta ljudi kojima verovatno ne treba previše verovati. Ipak ovde se radi o nediskriminativnom „trpanju svih i svega u jedan koš“, a u slučaju nauke i naučnih metoda, ide se i korak dalje.

Tu se odbacuje i neosnovano kritikuje čitava praksa dolaženja do korisnih saznanja i metoda, na kojima se uostalom bazira i čitav razvoj savremenih civilizovanih društava.

Da su teorije zavere neodržive kada uključuju velike grupe navodnih protagonista zavere, kao na primer čitave struke (lekare, svetsku zdravstvenu organizaciju i sl.) ili čak naučnike u celini, pokazuju i istraživanja, odnosno analize verovatnoće.

U jednoj takvoj studiji je analizirano kolika bi bila verovatnoća da je teorija zavere u vezi sa vakcinom protiv kovida tačna. Imajući u vidu ogroman broj protagonista (ljudi uključenih u razvoj i testiranje vakcina) i uključivanjem faktora da se tu radi o običnim ljudima od kojih će se neki, pre ili kasnije, „izlanuti“, neki na primer „izbrbljati“ pod dejstvom alkohola, neki progovoriti pod pritiskom savesti i slično. Dakle ako unesemo sve te faktore u kalkulaciju, eventualna zavera oko vakcina bi „pukla“, izašla u javnost za maksimalno četiri godine.

Dakle, koji ljudi i zbog čega veruju u teorije zavere? Ovde ćemo se osloniti na analizu dr Toda Grandea (Todd Grande), kliničkog psihologa i psihoterapeuta, koji se pozabavio analizom rezultate naučnih istraživanja u vezi sa teorijama zavere i teoretičarima zavere.

PSIHOLOŠKI PROFIL TEORETIČARA ZAVERE

Istraživanja pokazuju da osobe koje zastupaju teorije zavere, najčešće ne veruju u samo jednu od tih teorija, već su sklone da podržavaju veći broj teorija zavere, kao na primer, da vakcine protiv kovida sadrže mikročipove, da neke vakcine izazivaju autizam, da je lek za rak poznat, ali da postoji zavera da se to otkriće ne podeli sa „širokom narodnim masama“, da čovek nije sleteo na Mesec, već da se radi o manipulaciji u medijima, da je Zemlja ravna ploča i slično.

Drugim rečima, postoji izvesna struktura, odnosno tip ličnosti koje su sklone da veruju u nekakvu zaveru na „visokom nivou“, kolaboraciju nekih ljudi od autoriteta i moći sa zlim namerama, a na štetu „malog čoveka“.

Istraživanja crta ličnosti i uverenja teoretičara zavere pokazuju da se tu često radi o osobama koje su nepoverljive prema autoritetima, koje se osećaju ugroženo i bespomoćno, koje imaju smanjeno osećanje kontrole nad svojim životom i veće nezadovoljstvo svojim životom.

Teoretičari zavere se, po pravilu, osećaju ugroženim spolja. Uz to, oni imaju manju toleranciju za kompleksnosti i nejasnoće.

Pretpostavka je da iz potrebe da se smire i da objasne zašto im život nije onakav kakav bi po njima trebalo da bude, oni se okreću tumačenjima koja krivicu za takvo njihovo nepovoljno stanje svaljuju na neke autoritete ili moćnike. Po pravilu to su naučnici i naučni metod. Zašto baš oni? Možda zato što se naučni metod zasniva na tzv. testabilnosti i falsifikabilnosti zaključaka i teorija.

Teoretičari zavere, suprotno naučnicima, imaju jaku potrebu da slepo veruju u svoje teorije zavere, jer one za njih imaju funkciju emocionalne zaštite.

Ovu tezu potkrepljuju i činjenice. Naime, kada teoretičare zavere pokušamo da razuverimo, da im činjenično dokažemo da njihove teorije ne odgovaraju realnosti, umesto da ih te činjenice i dokazi pokolebaju u njihovim uverenjima, oni suprotno tome još tvrđe i uverenije ustaju u odbranu svojih teorija zavere.

Po pravilu, svako ko iznese neke činjenice u suprotnosti sa njihovom teorijom zavere, po njima je jedan od „zavedenih“ ili „potkupljenih“, još jedan neiskreni ili naivni pripadnik ili pristalica klike zlonamernih protagonista zavere.

Što se crta ličnosti i psihopatoloških karakteristika tiče, kod teoretičara zavere je u većoj meri prisutno tzv. magijsko mišljenje i sklonost neobičnim idejama.

Ovde nije reč o osobama sa kliničkom prezentacijom, kao što su paranoidni poremećaj ličnosti ili shizotipalni poremećaj ličnosti, ili pak psihoze tipa paranoje ili neke druge psihoze. Pre se radi o osobama koje funkcionišu manje-više na zdrav i neupadljiv način, ali koje imaju izvesne crte ličnosti ili tendencije (takozvani karakter) koje naginju ka paranoidnom sklopu i deluzijama u mišljenju (deluzije su tvrdokorna uverenja koja su očigledno netačna i često bizarna po svojoj prirodi).

TEORETIČARI ZAVERE I ZAJEDNICA

U održavanju i podsticanju teorija zavere veliki uticaj igra i okruženje osobe, kao i društvene mreže, internet i mediji. U turbulentnim i nesigurnim vremenima kada svakodnevno gledamo vesti o novim sukobima i ratovima ili u vremenu koje je neposredno za nama, kada smo se globalno suočili sa jednom opasnom, novom i nepoznatom bolešću, logično je da se čovek oseti ugroženo i da ima povećanu potrebu da se „za nešto uhvati“, odnosno da barem sam sebi objasni zašto se sve to dešava i „u kom grmu leži zec“. Kada u nekog ili nešto možemo da „upremo prstom“ to nam, makar samo u našoj glavi, ako ne i u realnosti, daje utisak da ipak imamo neku kontrolu i da znamo odakle dolazi pretnja i od čega ili od koga treba da se štitimo.

Nažalost, kada pogrešno detektujemo izvor problema, onda su i mere zaštite vrlo neuspešne. Tako su mnogi teoretičari zavere u vezi sa vakcinacijom protiv kovida propustili da se vakcinišu na vreme i neki od njih su, nažalost, to platili životom.

Naravno, teoretičari zavere, u vreme „neobuzdane slobode“ širenja informacija i dezinformacija preko društvenih mreža i interneta, skloni su da utehu traže i u povezivanju sa istomišljenicima i glasnom propagiranju raznih bizarnih ideja (ne zaboravimo da teoretičari zavere najčešće ne ostaju na jednoj teoriji, nego po pravilu šire dijapazon teorija zavere koje tvrdokorno brane). Neke od teorija zavere su štetne ne samo za ljude koji ih zastupaju, već i za širu zajednicu. Na primer, propagiranje nevakcinisanja za posledicu ima da se virusi zadržavaju u zajednici i nastavljaju da mutiraju, čime ostaju pretnja, posebno za ljude smanjenog imunitetskog statusa.

I na kraju, osvrnimo se kratko i na suprotni pol kontinuum, na slepo poverenje i na slepe poklonike određenih ideja ili određenih ljudi.

Iz celog dosadašnjeg prikaza ličnosti teoretičara zavere, prilično je očigledno da gde ima slepog nepoverenja, tu ima i slepog poverenja. Naime, ako je neko „imun“ na činjenične i logičke dokaze koji pobijaju njegove teorije zavere, onda je ta osoba istovremeno i slepi pobornik ili „vernik“ po pitanju same teorije zavere.

Po istoj matrici i na „plodnom tlu“ istog tipa ličnosti možemo očekivati i druge oblike slepog pokloništva: slepu pokornost nekom autoritetu ili nekim idejama.
Naime, po istoj logici po kojoj funkcionišu teoretičari zavere i slepim poklonicima je na prvom mestu održavanje (makar i lažnog) osećanja spokoja, lične ispravnosti, snage, moći, čak i po cenu da se time potpuno izokreće realnost i odbacuju činjenice i zdrava logika.