U miru sa bližnjim svojim

Da, ali kako? Od svih problema sa kojima ljudi dolaze kod psihologa, verovatno više od polovine bi moglo da se svrsta u grupu „kako da izađem na kraj sa teškim ili komplikovanim ljudima u svom bližem i širem okruženju?“. Obično se tu radi o prijateljima, porodici, deci, ali i o kolegama, šefovima, pa i ljudima u vlasti i institucijama koji nam, u bitnoj meri, kroje život. 

Na prisustvo nekih ljudi u svom okruženju nemamo baš mnogo uticaja. Tako, na primer, ne biramo svoje roditelje, a i na izbor šefa ili ljudi koji nam vode državu i institucije imamo prilično ograničen uticaj.

Opet, neke druge ljude u potpunosti biramo sami, kao na primer partnere ili prijatelje. 

Treća kategorija su deca. Kakav će temperament ili sposobnosti imati naše dete, kao i donekle u kakvom će društvu odrastati, u velikoj meri ne možemo da kontrolišemo. Ipak vaspitanjem svakako možemo i treba da utičemo na to u kakvu će ličnost izrasti naše dete. 

Greška koju ljudi često prave je da zanemare ovu napred navedenu činjenicu da nemamo jednaku mogućnost izbora i uticanja na sve ljudi u svom okruženju.

Praktična posledica ove činjenice je da je za zadovoljstvo i uspešnost u životu veoma važno da tamo gde možemo da biramo to i činimo, a u onim oblastima u kojima imamo ograničenu ili malu ličnu kontrolu, korisno je da naučimo da te svoje životne okolnosti ili prihvatimo ili da pravimo neke drugačije planove promene umesto direktne, lične akcije.

Na primer: ako primetimo da stalno sklapamo prijateljstva sa ljudima koji nas pre ili kasnije iskoriste, a kada nam je najpotrebnije nisu tu za nas, onda je najcelishodnije da se zapitamo da li želimo da budemo okruženi takvim „prijateljima“. Ako to ne želimo, najpre treba da ustanovimo koju grešku pravimo pa nam se to dešava, a zatim da razmislimo šta u svom ponašanju možemo da promenimo, da bismo se okružili boljim ljudima. Sličan princip važi i za izbor partnera.

Sa druge strane, kada je na primer u pitanju šef u firmi ili šef države, tu je mogućnost ličnog i direktnog uticanja na to ko se nalazi na toj poziciji mnogo manja. U životinjskom svetu važi pravilo da, ako nekoj vrsti za njen opstanak ne odgovara određena promena u eko-sistemu, onda ta vrsta ima tri mogućnosti za preživljavanje: da se prilagodi promeni u sistemu, da prilagodi sistem sebi, ili da napusti sistem i preseli se u neki drugi eko-sistem koji joj više odgovara. Ovde treba još jednom naglasiti da je čovek vrlo „posebna“ životinja, u tom smislu što se čovek udružuje sa drugim ljudima da bi zajednički radio na nekom problemu ili projektu. Tu leži i ogromna adaptivna snaga ljudi, u toj kooperaciji, tj. organizovanju i saradnji. 

Ljudi koji iznose mišljenja sa kojima se ne slažemo, kao i ljudi koji rade neke stvari za koje ne shvatamo zašto ih rade, ili ne razumemo zašto se osećaju kako se osećaju, na prvu ruku izazivaju kod nas nespokoj i iritaciju.