„Ovo što se sada događa, verovatno je terminalna faza televizije.“ Ovim rečima, Jelena Obućina, jedan od najpoznatijih televizijskih novinara u Srbiji i osoba verovatno najzaslužnija za uspeh informativnog programa kanala Nova S, započinje razgovor za Novu ekonomiju. Razgovor u kome govori o odnosu vlasti prema medijima, odnosu publike prema istini, poziciji opozicije („da ne kažem očajna, ali dosta teška“), ali i o tome da li je došao trenutak za sledeći korak u njenoj novinarskoj karijeri („krajnje je vreme“).
U novinarstvu ste praktično dve decenije. Za to vreme, kako se profesija promenila? Kad je bilo gore, danas ili kada ste počinjali?
Mislim da je danas, verovatno, najgore. Ali to je posledica jednog višedecenijskog propadanja. Te u tom smislu ne bih mogla da nađem neku tačku, pa da kažem, to je od tad ili od sad. Ima novinara koji kažu to je trenutak prodaje televizije B92. Ima novinara koji kažu to se završava sa ovim poslednjim izmenama Zakona o elektronskim medijima, kad Telekom zvanično postaje vlasnik nebrojenog broja medija i televizijskih kanala. Ima onih koji će da vam kažu to je trenutak kada Vučić shvata da ne može sa elitom da se izbori, recimo negde 2014, 2015. ili 2016. Ali ovo što se sada događa, verovatno je terminalna faza televizije.
I kada smo sada u toj terminalnoj fazi, kako novinar koji pokušava da radi svoj posao profesionalno, to da radi? Kako da nađe sredinu, da nemamo jedne koji isključivo hvale i druge koji isključivo kritikuju, tako da gledalac već unapred zna šta će gde čuti?
Pa ja mislim da u jednom rascepkanom društvu nema sredine. Dakle, nije ovo društvo podeljeno, pa sad postoji neka sredina.
Ovo društvo je rasparčano i sredina ne postoji, a ne postoji jer je to nametnuto od strane vladajućeg režima. I to kad sad ti kažeš: „ima ovih koji su prorežimski,
ima ovih koji nisu prorežimski“, onda se stiče utisak da je Pink isto što i N1, a to nije tako.
Dakle, oni uporno, godinama ne daju ono što bi morali, a to su odgovori građanima Srbije, sa ciljem da naprave to što se sigurno kod jednog dela gledalaca i čitalaca i primilo, a to je: „Aha, ovo je druga strana tog novčića!“ Ja sam sasvim sigurna da je ta podela netačna, a u rasparčanom društvu sredina ne postoji, neku sredinu pokušava da glumi RTS, ali ako je to sredina, onda dobro.
Ovo društvo je rasparčano i sredina ne postoji, a ne postoji jer je to nametnuo vladajući režim. Sad smo u situaciji u kojoj imate i ovo rasparčavanje opozicije i sigurno mogu da kažem da ovi idući izbori nisu izbori za rušenje vlasti, ovo su izbori za opoziciju. Trenutno razmišljam o tome da radim svoju emisiju u nekoj koprodukciji. I ne samo da razmišljam, nego krajnje je vreme. Nadam se da sam na putu da to vrlo brzo i ostvarim
Vi ste poznati po kritičkim uvodnicima kojima započinjete emisije, koji izazivaju veliku pažnju javnosti. Šta mislite, zbog čega ljudi u tolikoj meri reaguju na vaše uvodnike?
Ja nemam do kraja taj odgovor, ali verujem da je jedan deo odgovora u onome što meni ljudi sami kažu kada me sretnu, a to je: „Hvala vam, nama je lakše kad to pogledamo.“ Moguće je da je ljudima potrebno da neko čitav dan čita vesti – jer ja radim to od deset ujutru do uveče, dok ne sednem u studio – ako ima iskustva u medijima, da im to malo uobliči.
Pretpostavljam, ne znam šta bi drugo bilo, osim ukoliko ne žele da se identifikuju sa političarima koji su u opoziciji, koji kritikuju, a ne žele ni da se identifikuju sa političarima koji samo hvale, već im treba neki, da kažem, običan čovek – super ako je to novinar – koji nema straha da kaže ono što misli.
I zato što ti komentari ipak imaju meru, znaju gde je granica, i pružaju informaciju čoveku.
Pa informacija je samim tim što se svi ti uvodnici u suštini bave onim što su vesti, najčešće toga dana ili te nedelje, koji su stavljeni u neko razmišljanje, moje, naše, mojih kolega na televiziji, kad o tome razgovaramo, a granica je u onome gde je novinarski kodeks. Dakle, nema vređanja, nema ugrožavanja drugih ljudi, nema i nikada nije bilo toga što je vlast pokušala da izmisli da sam ja Vučiću pretila smrću. Što je glupost. I naravno, i oni znaju da to nije tačno, ali to je, eto, rezultiralo time da neki tamo nesrećni gledalac koji je gledao Pink, koji je imao jednu jednodnevnu kampanju, šalje meni pretnje smrću. Dakle, granica je u onome što je profesija. Što su uzusi profesije.
Pomenuli ste ogromnu polarizaciju u Srbiji i vlast koja odbija da govori za medije koje ne kontroliše. Da li vam se dešava da predstavnici vlasti ipak razgovaraju sa vama, ali van kamera. Da li ima onih koji žele da vam daju informacije, samo ne pod imenom?
Ja imam kontakte sa različitim političarima, ima tu i političara iz vlasti. Slagala bih ako bih rekla da su oni na najvišim državnim funkcijama, jer nisu. To su ljudi koji ipak drže niži profil. Ali su dovoljno obavešteni da znaju šta se dešava, što u njihovim partijama, što u izvršnoj vlasti.
Tako da, ponešto u izvršnoj, ponešto u zakonodavnoj vlasti, ima informacija koje mogu da se dobiju, ali ljudi vrlo često otvoreno kažu – nemoj me zvati, ne smem.
Mi smo sada u jednoj paradoksalnoj situaciji da vlast gleda medije koje ne kontroliše, da bi videla, aha, ovo su iščačkali, ovo su našli, ovo znaju, ovde su došli, a da novinari koji rade na tim medijima gledaju prorežimske da bi čuli poruke vlasti, jer ne mogu od vlasti da dobiju informacije, vlast ne želi da im da izjave
Sad nam dolaze izbori. I kako vi sada, u takvoj situaciji, nalazite način da gledaocima pružite obe strane priče kada jedna strana odbija kontakt?
To da jedna strana, gde se misli na vlast, odbija kontakt, to je opšte poznato godinama unazad, i onda se njihove informacije zapravo crpe iz njihovih medija. Tako se predstavlja njihova strana. Znači, mi smo sada u jednoj paradoksalnoj situaciji da vlast gleda medije koje ne kontroliše, da bi videla, aha, ovo su iščačkali, ovo su našli, ovo znaju, ovde su došli, a da novinari koji rade na tim medijima gledaju prorežimske da bi čuli poruke vlasti, jer ne mogu od vlasti da dobiju informacije, vlast ne želi da im da izjave. To pravilo se s vremena na vreme i prekrši, što verovatno zavisi od toga kako im kad odgovara. Tako da mi zapravo iz njihovih medija crpemo njihovu stranu. Ja je tako gledam, pa je tako i predstavljam.
A sad imamo situaciju u kojoj imate i ovo rasparčavanje opozicije i ja sigurno mogu da kažem da ovi idući izbori nisu izbori za rušenje vlasti, ovo su izbori za opoziciju. I ono što je bilo, što je počelo, što smo videli, to će se nastaviti. Dakle, slede meseci međusobnog optuživanja, ko je opozicija, ko nije opozicija, ko je prodao, ko nije prodao, za koliko je prodao, kome je prodao i tako dalje. Tako da je jedan građanin i opozicioni birač potpuno utučen.
I u situaciji je da ne veruje nikome ništa. Hvala svima na tome.
Da li vam smeta to što neće da govore za vas? Ili je prestalo da vam smeta posle svih ovih godina?
To mora da smeta čoveku koji zna šta su pravila ovog posla. S tim što to nije uvek tako. Oni imaju trenutke, recimo pred izbornu kampanju, kad reše da puste da se neki ministri negde i pojave.
Mi smo pre nekoliko dana imali ministarku energetike koja je dala izjavu za naš medij. Sami smo bili, jedina kamera, vrlo je normalno žena odgovorila.
Ne plaše se oni nas kao novinara, niti pitanja. Oni su prošli sve moguće obuke.
I ne plaše se da sednu preko puta nekog od naših novinara. Stvar je u tome što je to sukob na relaciji vlasnika naših medija i države, odnosno predsednika i Telekoma, koji bi pokušali, kako to piše u onom njihovom dokumentu, da stave tačku i ugase medije.
I šta je onda cilj toga što ne žele da svoju stranu predstave gledaocima N1 ili Nove? Da li je to samo zbog sukoba vlasnika ili postoji politički ili propagandni razlog iza toga?
Mislim da oni to rade samo sa ciljem da kažu – evo oni nas napadaju, oni nas samo kritikuju, oni ne vide ništa dobro i tako dalje. Pazite, vi imate medije u državnom vlasništvu, koje je napravio Telekom, ili kupio, koje niko ne gleda i koji ničemu ne služe, a koji se trude da budu ono što novinarstvo treba da bude. Upravo kako bi on mogao da tamo mahne nekom i da kaže – evo ja imam ovde neke medije koji rade profesionalno.
Cilj je da mi ispadnemo jednostrani. To je cilj.
Pošto je ovo intervju za Novu ekonomiju, evo i jedno ekonomsko pitanje. Isplati li se biti novinar u Srbiji? Isplati li se biti TV zvezda? U Americi se jako isplati. A kako je kod nas?
Pa sad, ako je pitanje da li sam dobro plaćena, ja mogu da kažem nedovoljno. Nedovoljno. Solidno, ali nedovoljno. S druge strane, ja ne znam mnogo ljudi koji ovaj posao rade iz tog motiva. Meni novac nikad nije bio pokretač da se bavim onim što me zanima. Novac je prirodno dolazio, ne u meri u kojoj svi to priželjkujemo, ali to mi nije bio ni motiv. Tako da nisam sigurna šta je odgovor.
Tu se sad postavlja i drugo pitanje: da li publika uopšte želi da čuje drugu stranu?
E, sad, to je i „keči“ pitanje. Nemam do kraja taj odgovor. Sve se bojim da publika dolazi po potvrdu sopstvenog mišljenja, a ne po informaciju. Ne po informacije koje može da pruži druga strana. To je ta višedecenijska podeljenost. Meni se često dešava da mi ljudi kažu: „Nemoj, bre, više da pominješ Vučića, dosta nam ga je.“
Postoji jedno prezasićenje, koje predsedniku i vlastima donosi ono zbog čega oni i rade na tom prezasićenju. To ih održava na vlasti. Tako da nisam sigurna šta ljudi koji gledaju Novu S i N1 zapravo žele. Mada, ja stvarno mislim da ljudi koji prate naše medije hoće da čuju sve probleme, ne samo probleme vlasti, nego probleme i u opoziciji.
I kad vlast kaže „oni imaju svoje medije“. Pa vidite, da je to tako, pa u tim medijima ne bi bile prisutne sve opozicione partije, nego bi postojala jedna struja koja se forsira, a toga nema. Dakle, mi sada imamo predstavljanje i argumenata za i argumenata protiv i različitih programa različitih opozicionih stranaka.
I s druge strane, naša publika je kritička prema opoziciji jednako kao prema vlasti.
Tako da, ne bi im čovek bio u koži. Njihova pozicija je, da ne kažem očajna, ali dosta teška.
I jedno pitanje za kraj, imate li nekad pomisao da osnujete svoj medijski biznis?
Medijski biznis, to mi zvuči preozbiljno, preveliko. To ne, ali da radim svoju emisiju u nekoj koprodukciji, apsolutno. I ne samo da razmišljam, nego krajnje je vreme. Nadam se da sam na putu da to vrlo brzo i ostvarim.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
