Ubija lepota ko tenk da te zgazio

Ovo je priča o austrijskim kovačima posthumne reputacije ili snovima ljudi iz Srbije, zemlje zatvorenih muzeja .

Kad kažem Beč, pomislim na lepi plavi Dunav, saher tortu koju oni zovu zaher, valcer, Državnu operu, Novogodišnji koncert, Filharmoniju kojom diriguje Zubin Mehta. Njega svet oslovljava sa Meta, a mi izgovaramo i „h“ u prezimenu, ali je maestro lično jednom prilikom u Beogradu objasnio da mu to ne smeta, zna da smo navikli, čitamo po Vuku, kako piše tako mu je. Kad kažem Beč, pomislim i na Mocarta, Frojda, Malera i koješta drugo, a najpre im duboko zavidim na muzejima. Ne što ih imaju, nego što su im otvoreni, dok mi ne brojimo dane, nego sabiramo godine čekajući da uđemo u renovirani Narodni muzej u Beogradu, Muzej savremene umetnosti na Ušću…. 

Ljudi danas iz Srbije/Beograda putuju u glavni grad Austrije ne u šoping niti da se najedu kuvane govedine, bečke šnicle i kobasica, nego da razgledaju muzeje. Uzgred budi rečeno, Beč je pun naših ljudi, ma šta to značilo. Sila se naroda iz ex-YU svojevremeno privremeno naselila, a ostala za stalno, tako da u muzejskim kafanama, radnjama, poslastičarnici u Zaher hotelu ćaskaš „po naški“, ijekavicu, ekavicu, nema veze. Znam, već sam bila tamo, davno nekada. Išli smo u posetu dnevnom listu Die Presse i kad su nas uveli u štampariju, pomislila sam da smo ušli u apoteku svemirskog broda. Sve je bilo na dugme, blistavo čisto, ljudi u belim odelima. Vanzemaljci na Dunavu. Čudo nad čudima.   

Porodično smo u jedno prolećno jutro zapucali u Vienu da u Albertini vidimo crème de la crème  ruske avangarde, postavku Od Šagala do Maljeviča. Osamdesetih je slična izložba gostovala u Beogradu, a protekle zime skromnija prezentacija suprematizma održana je u kompleksu  Muzeja istorije Jugoslavije  (ex Muzej 25. maj) ali su izostala ključna dela ruskih velikana. Beč je zakon. Ako nema kod kuće, ima na oko 600 kilometara od nas. U Albertini smo se divili Maljevičevom Crnom kvadratu, Crnom krugu i dve suprematističke ravni u ortogonalnom odnosu poznate kao Crni krst, Crvenoj konjici zbog koje smo i pošli na put, Šagalovim snovima, Promenadi, refleksijama Borisa Grigorijeva… Pred publikom će Rusi biti do 26. juna.

A onda smo pohitali u Umetničko-istorijski muzej (Kunsthistorishes museum Wien) koji upravo svečano proslavlja 125 godina postojanja. 

Grandiozan, podignut da mu se diviš i klanjaš, otvoren je kad i „identični blizanac“ Prirodnjački muzej. Slični po fasadi, četvrtasti, sa po 60 metara visokim osmougaonim kupolama, gledaju se kao voljena braća, zauvek razdvojena Trgom Marije Terezije.  

Unutra carska raskoš, mermer, zlatni listići, frizovi, ornamenti,  široke, naravno  mermerne, stepenice vode na prvi sprat do naše mete – Galerije slika. 

Cveće na prostranim odmorištima, pa ne znaš da li su kopija Rembrantovih buketa ili originalni aranžmani bečkih cvećara. Slike te napadaju sa svih strana, ponegde i sa plafona. Italijansko, flamansko, holandsko, špansko stvaralašto kroz vekove. Karavađo, Ticijan, Rembrant, moj omiljeni Brojgel sa „Vavilonskom kulom”, „Seljačkom svadbom”, sa golemim, usporenim ljudima, koji su skinuli vrata da sa njih serviraju duboke tanjire sa kašom za svatove, nekako kiselom mladom ispod duple papirnate krune koja joj visi iznad glave, kažu da je možda trudna, a možda se nekome pričinjava. Vremepolov umetnosti, a ti u centru tog vrtloga boja, stilova, dramatičnog ritma, svetla, žudnje, zanosa, uzvišenosti. Srce lupa da iskoči. Od tolike lepote može da se rikne. Neki ljudi se do te mere uzbude kad ugledaju neka remek-dela da prestanu da dišu. Obeznane se. Ubija ih lepota, ko tenk da ih je pregazio, pa se zove  hitna pomoć. Bez šale, scene umetničkog šoka odnosno padanja u nesvest, najčešće se događaju turistima u Italiji.   

Kad dođeš do daha, prvo se pitaš odakle im sve to bogatstvo. Naručili, kupili, poharali, neko im poklonio, pazarili nečije formirane kolekcije… Pa, od svega pomalo, ispostaviće se posle izvesnog istraživanja intimnih pojedinosti za potrebe ove rubrike.