Ukras koji žulja svaku vlast

Potpredsednik Saveta Miroslav Milićević ističe da su Savetu svakako potrebni novi ljudi i već dve godine predlaže Vladi da imenuje, na konkretne predloge Saveta, nove članove, ali ne dobija odgovor. Prestavnici Vlade Srbije nerado komentarišu rad Saveta, kao i to što to telo više sapliće njegov osnivač nego oni koji su glavni akteri afera o kojima je Savet pisao izveštaje

Dobro je da ga ima, ali se ponašamo kao da ga nema. U najkraćem to bi bila ocena odnosa Vlade Srbije i njenog Saveta za borbu protiv korupcije. Od tog nezavisnog tela čiji su članovi ugledne ličnosti mnogo se očekivalo, ali ono slabo sarađuje sa Vladom, bez obzira na to ko je na njenom čelu, a često su bili i u otvorenoj svađi. Izuzetak je bio premijer Zoran Đinđić koji je i osnovao Savet 2001. godine i uvažavao njegov rad.

Istovremeno dok Vlada ignoriše izveštaje i preporuke svog savetodavnog tela, Savet ima poverenje građana koji mu svakodnevno šalju dopise i ukazuju na nepravilnosti i zloupotrebe u koje su najčešće umešani ljudi bliski vlasti. 

Verica Barać, predsednica Saveta od 2003. do 2012, kada je umrla  postala je sinonim borbe protiv korupcije jer je i pored toga što je doživljavala razne neprijatnosti i osporavanja, a često i pretnje, uporno pokušavala da razotkrije brojne afere čiji su akteri bili najmoćniji političari i biznismeni. Nažalost, njen veliki trud i rad, kao i ostalih članova Saveta i njihovih stručnih saradnika, ostao je mrtvo slovo na papiru jer većina tih afera nije imala epilog zato što nije bilo političke volje da se istrage sprovedu do kraja, a često ni da počnu. Takođe, preporuke koje je davao Savet vezano za promene zakona i propisa koji bi unapredili borbu protiv korupcije, nije imao ko da čuje. 

Posle smrti Verice Barać Savet nema predsednika, a potpredsednik Miroslav Milićević je za „Novu ekonomiju“ rekao da od svog osnivanja Savet nije imao dobre odnose ni sa jednom vladom i premijerom i da je to izgleda konstanta ma koliko se vlada promenilo.  

„Postoji početni entuzijazam, a posle usledi otežana komunikacija i ignorisanje rada Saveta. U prošlosti bilo je perioda apsolutnog prekida komunikacija sa Savetom. Članovi Saveta nazivani su pogrdnim imenima, na primer ’babama narikačama’, a često su nas i okrivljivali da kvarimo bilateralne odnose sa drugim zemljama jer istražujemo slučajeve korupcije, kao što je na primer Sartid. Teško je objasniti zašto Vlada ima takav odnos prema svom savetodavnom telu koje pored izveštaja daje i predloge kako da se potencijalno koruptivne situacije izbegnu i razreše“, kazao je Milićević.

Zlo veće od korupcije 

Novoj demokratskoj vlasti u Srbiji je Savet za borbu protiv korupcije bio potreban jer je na korupciju, koje je bilo u izobilju, trebalo udariti sa svih strana. Uz to, takav „ukras na reveru“ dobro je došao vladi koja je želela da svetu pošalje drugačiju sliku od one koja je o Srbiji postojala u vreme režima Slobodana Miloševića. Međutim, ubrzo su ljudi na vlasti shvatili da ih Savet više žulja nego što im pomaže, jer je upro prstom tamo gde su oni sa svojim tajkunima i ljudima iz senke završavali mutne poslove, uglavnom na štetu države i njenih građana. Tako je Savet za vladu od savetodavca postao zlo veće i od korupcije, pa se često u javnosti čuje pitanje čemu on onda služi.

Zbog neuvažavanja rada Saveta ostavke su dali njegov prvi predsednik Slobodan Beljanski, članovi Čedomir Čupić i Zagorka Golubović. Fizičko nasilje su preživeli saradnik Saveta Ivan Ninić i članica Saveta Miroslava Milenović, koji su napadnuti u Beogradu.

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“