Ultrazvuk ne radi pre podne, dođite po podne

Svaki treći lekar u Srbiji koji je zaposlen u državnoj ustanovi ima dozvolu da radi i u privatnoj praksi, što u statističkom prevodu znači da od 21.000 lekara u našoj zemlji više od 7.000 njih radi u dve smene. Upravo zbog činjenice da trećina lekara sedi na dve stolice, mnogi stručnjaci smatraju da veliki broj pacijenata istu lekarsku uslugu plaća dva puta – jednom kod državnog, a drugi put kod privatnog lekara. Zbog toga se na zdravstvo troši oko jedanaest odsto bruto društvenog proizvoda, odnosno četiri milijarde dolara. Poređenja radi, u zemljama u regionu na zdravstvo odlazi između pet i sedam odsto BDP. Zato mnogi sa pravom strahuju da će donošenjem novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji će „državnim” zdravstvenim radnicima omogućiti da dopunski rade u matičnoj kući u popodnevnim satima i koji će uskoro biti usvojen, pacijent tri puta plaćati jednu istu uslugu.  

U Ministarstvu zdravlja objašnjavaju da će lekari i sestre moći da trećinu radnog vremena dopunski rade u sopstvenoj državnoj ustanovi, a upravni odbori bolnica odlučivaće o cenovniku pregleda za građane. Ko bude želeo da radi na ovaj način, moraće da potpiše aneks ugovora o radu sa matičnom zdravstvenom ustanovom, u kojem će biti definisan njihov angažman van radnog vremena. Po usvojenim cenovnicima, zainteresovani građani će plaćati preglede ako žele da dođu po podne kod određenog doktora. To će biti omogućeno za sve usluge, osim za one za koje postoje liste čekanja, objašnjavaju u resornom ministarstvu. Oni naglašavaju da će cene pregleda biće konkurentne i niže nego kod privatnika, 50 odsto novca od plaćenih pregleda dobiće zdravstvena ustanova u kojoj se oni obavljaju, a preostalih 50 odsto ide na amortizaciju uređaja i honorare za lekare i sestre koji će tu raditi dopunski.

Legalizovan konflikt interesa

Iako u Ministarstvu zdravlja uveravaju da će se strogo voditi računa o tome da ne bude preusmeravanja pacijenata iz redovne smene u dopunsku, bezbrojne afere u zdravstvu – počev od Sremske Kamenice, gde najteži onkološki pacijenti nisu imali tretman u toku redovnog radnog vremena, ali jesu u večernjim privatnim satima, skandali sa pogrebnicima u beogradskoj Hitnoj službi i činjenica da su lekari u Klinici za kardiologiju KCS-a nedavno oštetili RFZO za 38 miliona dinara lažnim dopunskim radom, bude sumnju u to da će sistem dopunskog rada funkcionisati bez problema.   

Podsećanja radi, državni lekari u Srbiji stekli su pravo da dopunski rade u privatnom sektoru usvajanjem Zakona o zdravstvenoj zaštiti u decembru 2005. godine. Ovaj zakonski akt je i pre usvajanja izazvao lavinu kritika, jer je praktično legalizovao konflikt interesa, što je zakonski presedan. Lekari i stomatolozi su, naime, jedina kategorija državnih službenika kojima je zakonom omogućeno da rade i privatno u istoj delatnosti. To je isto kao kad bi sudija i tužilac imali pravo da posle radnog vremena budu konsultanti u advokatskim kancelarijama, a carinici da rade u privatnoj špediterskoj firmi…Uprkos protivljenju javnosti zakon je usvojen, a mnogi smatraju da je tako otvorena Pandorina kutija korupcije. 

Danas svaki četvrti građanin naše zemlje smatra da je zdravstvo najkorumpiranija profesija, pokazuje najnovije istraživanje CESID-a i USAID-a. Ilustrativni dokaz teze da pacijenti u Srbiji dva puta plaćaju jednu istu uslugu – jednom preko obaveznog zdravstvenog doprinosa od 10,2 odsto na bruto platu, a drugi put iz džepa, kada odlaze kod privatnog lekara, jeste i zvanična statistika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje koja svedoči da se u 2017. godini zaštitnicima prava osiguranih lica obratilo čak 18.112 pacijenata sa pitanjima i problemima u ostvarivanju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, dok je istovremeno podneto 75 prijava o povredi prava iz zdravstvenog osiguranja. Podaci o podnetim prijavama pokazuju da su se osigurana lica u toku 2017. godine obraćala zaštitniku prava osiguranih lica najčešće zbog problema u zakazivanju specijalističko-konsultativnih, odnosno dijagnostičkih pregleda. 

Ljiljana M. (45) je jedna od pacijentkinja koja je participirala u ovoj statistici. Iako za 20 godina radnog staža nijednom nije otišla na bolovanje, prvi put kada je u domu zdravlja zatražila rendgensko snimanje pluća zbog sumnje lekara na opstruktivni bronhitis, izabrani lekar joj je rekao da je rendgen u kvaru već dva meseca i „prijateljski“ savetovao da pregled obavi sto metara od doma zdravlja – u privatnoj ordinaciji. Isti odgovor dobila je i od laborantkinje u domu zdravlja koja joj je saopštila da nemaju polovinu reagenasa. Ljiljana kaže da joj je zaista drago kada pročita da je nekom detetu urađena  komplikovana operacija i nekoj mladoj osobi produžen život transplantacijom organa koja je plaćena iz budžeta države u koji ona već dvadeset godina uplaćuje novac. Ali ona postavlja jednostavno i opravdano pitanje – kako je moguće da su je dva zdravstvena radnika u domu zdravlja uputila na privatnika prvi put kada je zatražila lekarsku pomoć koju svakog meseca uredno plaća.   

 

Ako znamo da već sada svaki treći „državni“ lekar radi privatno, šta će se sa pacijentima dogoditi kada država dozvoli rad u drugoj smeni u istoj bolnici? Dr Draško Karađinović, koordinator udruženja „Doktori protiv korupcije“, podseća da je slična izmena člana 199. Zakona o zdravstvenoj zaštiti o dopunskom radu već pokušana u vreme ministra Tomice Milosavljevića kroz formu „večernjih klinika“, i dodaje:

„Taj težak i skup promašaj bio je pre samo nekoliko godina, ali nama izgleda nije suđeno da učimo na greškama, pa se zato stalno vrtimo ukrug. Jasno je da kada bolnice, koje su finansirane kroz mehanizme javnog zdravstvenog osiguranja i budžeta države, počnu da se bave privatnim biznisom, dolazi do nejednakosti u zbrinjavanju pacijenata i to se ne može sprečiti inspekcijama i birokratskim merama. S obzirom na to da su sredstva za lečenje ograničena, a tražnja neograničena, privatni interes pobediće javni. Drugim rečima, već neefikasno zdravstvo ući će u još veću dezorganizaciju. Ako ova izmena zakona uopšte zaživi, onda će pre podne ’nerentabilni’ pacijenti biti otaljavani, a ’rentabilni’ prebacivani u popodnevnu smenu koju  pacijent plaća iz svog džepa“, ocenjuje naš sagovornik. 

On dodaje da mu nije jasno kako će direktori raspoređivati složeni i skup državni bolnički tehnološki resurs, a da to ne izazove nove tenzije i podele među zaposlenima. Tim pre što su direktori u našim državnim zdravstvenim ustanovama lekari, a ne kvalifikovani menadžeri, što već predstavlja krupan problem, jer se radi o upravljanju kompleksnim velikim sistemima, za šta lekari uostalom nisu školovani.

„A tek mi nije jasno kako će biti formirane cene privatnih usluga u državnim bolnicama na opremi i resursu koji pripada svim poreskim obveznicima. Posebno tragikomično deluje najava da će cene biti niže nego u privatnom sektoru – tu će biti mesta i za reakciju Komisije za zaštitu konkurencije, jer je u pitanju nelojalna konkurencija. Stoga mi ovaj predlog više deluje kao pokušaj privatizacije javne imovine i nametanje uskog parcijalnog interesa na brzinu i bez javne debate, iako je ovo pitanje od najveće važnosti za sve građane. Podsećanja radi, u 2017. godini Agencija za borbu protiv korupcije isti ovakav predlog zakona ocenila je kao rizičan za korupciju, pa je on tiho bio povučen iz usvajanja“, podseća Karađinović. 

Na pitanje – koliko će se izdvajati za zdravstvo kad se ovaj zakon usvoji, ako se u ovom momentu izdvaja 11 procenata bruto društvenog proizvoda, dr Karađinović kaže:

„Zdravstvo je najveći potrošač u državi, ali posebno brine što od ovih 11 odsto BDP ukupne potrošnje za zdravstvo, čak četiri odsto BDP ili 1,5 milijardi evra ide direktno iz džepa pacijenta (pored doprinosa i poreza), pa najavljena izmena zakona sigurno neće smanjiti potrošnju. Tolika potrošnja za zdravstvo iz džepa građana ubedljivo dokazuje da je sistem neefikasan, a rasipanje ogromno, pa je i to, pored nezadovoljavajućih zdravstvenih indikatora, razlog što su neophodne reforme. Osim što kanal dvostrukog plaćanja iste zdravstvene usluge diskriminiše siromašnije građane, on i u makroekonomskom pogledu ugrožava konkurentnost države, jer susedi u regionu izdvajaju između šest i osam odsto BDP za zdravstvo. Bilo bi mnogo korisnije da država napravi ambijent da se ova privatna potrošnja od četiri  procenta BDP usmeri u kapitalne investicije koje su ključne za privredni razvoj zemlje.

Zeleno svetlo od Lekarske komore

Iako donošenje novog zakona Ministarstvo zdravlja pravda idejom da se zaustavi masovni odlazak lekara u inostranstvo, naš sagovornik smatra da se odlazak nezadovoljnih lekara neće sprečiti legalizacijom konflikta interesa i uzurpacijom javne imovine „jer u koruptivnom sistemu, kakav je sada u zdravstvu, nema sreće ni za pacijente ni za lekare“. On ocenjuje da je potrebna temeljna reforma koja podrazumeva promenu organizacione strukture zdravstva, drugačije finansiranje sistema i načine plaćanja lekara, optimalnu sinergiju kroz integraciju javnog i privatnog sektora. Karađinović zaključuje da je uvođenje „večernjih klinika“ od strane tadašnjeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića takođe bilo opravdavano brigom o zadržavanju lekara u državnim bolnicama.

Predstavnici Lekarske komore Srbije imaju za nijansu drugačiji stav – oni podsećaju da je i danas, po važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, moguće dodatno radno angažovanje zdravstvenih radnika. 

„Medicinske ustanove mogu i danas da u dopunski rad uključe lekara koji radi u drugoj ustanovi, ako za tim ima potrebe. Kad su u pitanju privatni lekari i privatne zdravstvene ustanove, Republički fond za zdravstveno osiguranje može da zaključi ugovore sa njima – danas postoje ugovori za operacije katarakte, veštačku oplodnju, hemodijalizu i hiperbaričnu oksigenaciju. Lekarska komora Srbije smatra da je potrebno uključiti privatnu praksu u jedinstveni zdravstveni sistem zdravstvene zaštite, izjednačavajući prava i obaveze lekara, bez obzira na sektor u kome su angažovani – državni, privatni ili vojni“, ističu predstavnici Lekarske komore Srbije u razgovoru za „Novu ekonomiju“.

Oni smatraju neopravdanim strah da će se smanjiti kvalitet rada lekara koji rade u dve smene, odnosno 12 sati dnevno, i podsećaju da lekari koji su na dežurstvu svuda u svetu odgovorno obavljaju svoj posao radeći i duže od 12 sati.

„Kako će se budući Zakon o zdravstvenoj zaštiti sprovoditi, preciznije će biti definisano podzakonskim aktima, a njegova konkretna primena u praksi zavisiće od načina organizacije službe i potreba svake pojedinačne zdravstvene ustanove. Za Lekarsku komoru Srbije svakako je veliki uspeh što je u novom Zakonu, pored ostalih izmena, prihvaćeno i da lekari mogu da rade ne samo kod jednog, nego kod tri poslodavca – kroz dopunski rad, jer im je na taj način omogućeno da sebi obezbede i dodatna primanja. Svako poboljšanje uslova rada i finansijskog statusa lekara u društvu, doprinosi tome da Srbija postane privlačnija zemlja za život i izgradnju profesionalne karijere“, zaključuju predstavnici strukovne komore lekara.

 

Profesor dr Višeslav Hadži-Tanović, predsednik Udruženja privatnih lekara Srbije, smatra da će privatni pregledi u državnoj ustanovi samo podići nivo korupcije i podseća da je ova ideja „već viđena“.

„Ovo su izmene i dopune, a ne novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Mi smo još 2004. godine, kada je tadašnja vlada donosila set zakona o zdravstvu Srbije, upozorili da su zakoni o zdravstvenom osiguranju i zaštiti prevaziđeni, da ne odražavaju savremene zahteve modernog zdravstva i da će unazaditi naše zdravstvo. Tadašnji ministar zdravlja dr Tomica Milosavljević tvrdio je da će srpsko zdravstvo upravo zahvaljujući tim zakonima biti među najboljima u Evropi. Međutim, srpsko zdravstvo je 2012. i 2013. godine, prema Evropskom potrošačkom indeksu za zdravstvo, rangirano na poslednjem mestu u EU, iza Rumunije i Bugarske i Albanije. 

Medijsku pažnju o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti sa pravom zaokuplja diskusija o dopunskom radu lekara u državnim ustanovama u kojima već rade. Objašnjenje da će lekari na ovaj način da dopune svoj budžet teško je održivo. Ako se zna da lekar specijalista sa prekovremenim radom u Srbiji mesečno može da zaradi oko 1.000 evra, a u Nemačkoj mu nude platu od 5.000 – 6.000 evra, jasno je kakva će biti njegova odluka. Sa medicinskim sestrama i tehničarima situacija je još gora, jer oni odlaze organizovano, a Nemačka im u Srbiji organizuje besplatne časove jezika. Nakon toga ih čekaju radna mesta i plate od 2000 – 2.500 evra mesečno, ističe Hadži-Tanović. 

On ističe da pitanje kvaliteta produženog rada, odnosno rada u dve smene, nije diskutabilno jer „svaki student medicine zna da produženi rad dovodi do mentalnog i fizičkog zamora, što povećava procenat greške i loše odluke“. Zato smatra da pacijent mora da stekne pravo da bira zdravstveno osiguranje koje će mu za njegove pare obezbediti najbolji paket osiguranja.

I Zoran Ilić, predsednik Granskog sindikata zdravstva i socijalne zaštite „Nezavisnost“ smatra da u središte debate o dopunskom radu lekara treba postaviti temu kako neko može da izdrži rad od 12 sati dnevno. On ocenjuje da će mogućnost da rade u dve smene kod istog poslodavca neke lekare koji razmišljaju o odlasku iz zemlje možda opredeliti da ostanu, ali ističe da se mora razmišljati i o pravima pacijenta na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Na pitanje – da li se može očekivati da skener ili rendgen koji nisu radili pre podne naprasno „prorade“ u drugoj smeni, on kaže da je sindikat „Nezavisnost“ dobio uveravanje od Ministarstva zdravlja da će zdravstvena inspekcija proveravati da li dijagnostički aparati i laboratorija rade u obe smene. Kako će stvari zaista funkcionisati u praksi – ostaje da se vidi. 

 

Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji“ finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.