Uspešna karijera i misteriozna smrt

Petar Lubarda, tih čovek koji je prodrmao slikarstvo sredinom prošlog veka, potekao je iz crnogorskog krša i taj je pejzaž zauvek ostao prepoznatljiv u njegovom rukopisu. Iako je živeo u inostranstvu i u Beogradu, sačuvao je mek akcenat iz rodnog kraja i melodiju tamošnjeg govora. Insistirao je na tome da je Srbin, povlačio svoja dela ukoliko mu se nije dopadao naziv izložbe, ali u odnosu sa suprugom koja ga je „začarala“ ostajao je bez energije za borbu, predavao je oružje pred njene noge i dozvolio joj da ga uvede u mrak.

Petar je rođen 27. jula 1907. godine u Crnoj Gori, nedaleko od Cetinja, kao jedno od šestoro dece bračnog para Lubarda. Otac Đuro bio je oficir crnogorske vojske, a onda i potpukovnik Vojske Kraljevine Jugoslavije, što je značilo često putovanje, selidbe, ali i traumatična iskustva za porodicu. Jer, budući nepodoban, Đuro Lubarda bio je streljan od strane partizana.

Osnovnoškolske dane Petar provodi u rodnom Ljubotinju, zatim na Cetinju i u Herceg Novom. Ni gimnaziju nije otpočeo i završio u istom mestu. Započeo je u Herceg Novom, nastavio u Splitu, Sinju i Nikšiću. To obrazovno lutanje nije se zaustavilo ni kad je Lubarda dobio gimnazijsku diplomu. Koreni njegovog likovnog obrazovanja bili su u Nikšiću, a tu je budući veliki slikar otvorio i svoju prvu samostalnu izložbu 1925. godine.

Studije slikarstva Petra su odvele prvo u Beograd na Umetničku školu, gde su mu profesori bili Beta Vukanović, Ilija Šobajić, Ljuba Ivanović. Ipak, i pored ovako izvanrednog nastavnog kadra, Petar, nezadovoljan studijama, odlazi u Pariz, tadašnji centar umetnosti. Ni u Parizu na Akademiji ne zadržava se dugo. Finansijske prilike nisu bile presudne, mada su značajno uticale da od studija odustane. Ponovo je za napuštanje organizovanog učenja razlog bilo i nezadovoljstvo načinom rada na studijama.

Posećuje galerije, muzeje, ateljee i uči u hodu. Iako je to neočekivano, na njega više utiču stari majstori nego savremeni pravci. Radi u Parizu, ali prvu samostalnu izložbu van domovine organizuje u Rimu 1929. godine.

U Jugoslaviju se vraća 1932. Živi i radi u Beogradu. Ponovo ne zadugo, jer se nekoliko godina kasnije vraća u Pariz gde ostaje do početka Drugog svetskog rata. U međuvremenu putuje: Španija, Nemačka, Tunis, Egipat, Alžir.

Prvu samostalnu izložbu u Beogradu Petar je priredio 1933, u Francusko-srpskom klubu. Kritičar i istoričar umetnosti i upravnik Muzeja kneza Pavla Milan Kašanin otvara samostalnu slikarevu izložbu u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 1937. godine. Iste godine Petar izlaže na svetskoj izložbi u Parizu i osvaja Gran-pri.

Godine kojima je divljao rat, Petar provodi u zarobljeništvu u Austriji i Italiji. Ni u zarobljeništvu ne prestaje da stvara. Crteži iz tog perioda prikazuju mučan život u logorima i zarobljenike iz čijih je pogleda istisnut život. Po radovima iz ratnog perioda jasno se vidi dubina slikareve depresije.

Pedesete godine bile su za Petra plodne. Njegovo je slikarstvo dobilo potvrde u inostranstvu i u zemlji. Učestvovao je 1954. na izložbi u Sao Paulu i tamo pobedio, iako su mu konkurencija bila najveća svetska imena, kao Pikaso ili Dali. Takođe, bio je dobitnik jedne od četiri ravnopravne nagrade u Tokiju 1955, na Trećem bijenalu likovne umetnosti. Dobio je Gugenhajmovu nagradu 1956. za sliku „Borba konja“, a u okviru svetske izložbe EXPO u Briselu, na izložbi pod nazivom „Pedeset godina moderne umetnosti“, našla se i njegova slika „Mediteran“ iz 1952. godine. Izlaže u Londonu, Parizu, kao i na Venecijanskom bijenalu.

Kako bi prostor izgledao što autentičnije, kad su Lubarde po Titovoj naredbi preselili iz malog stana u vilu, po sobama su radnici prosipali boju. To je, mislili su, davalo utisak da slikar već dugo živi u toj kući.

Priznat u inostranstvu, Petar je bio cenjen i u domovini. Godina 1951. važna je bila kako za umetnika, tako i za jugoslovensku umetnost. Otvara samostalnu izložbu u Umetničkoj galeriji ULUS-a sa 52 rada. To je bila izložba koja se smatra prekretnicom u domaćoj umetnosti. Jedan od autora predgovora za tu izložbu bio je i Predrag Milosavljević.

Kada je strana delegacija tih pedesetih godina prošlog veka dolazila u Beograd, poželeli su da upoznaju slikara koji je zasenio dela Pikasa i Dalija. Tada je bračni par Lubarda stanovao u malom stanu, a slikar je radio u veoma malom ateljeu. Kao u bajci, a pokrenuto političkim angažovanjem i potrebom da se strancima prikaže dužna pažnja koja se poklanja umetnicima Titove Jugoslavije, Vera i Petar bili su u roku od jednog dana preseljeni u velelepnu vilu na Topčideru. Tako je Petar sa suprugom iz malog beogradskog stana ušao u kuću od 700 kvadrata, sa dvorištem i baštom. Tu je ostao do svoje smrti.

Petar je bio tih čovek, duhovit i blage naravi, najvažnije mu je bilo da stvara i to je radio skoro non-stop, nekad po 16 sati dnevno. Čak i dok je ručao, imao je običaj da se zagleda u sliku i da joj priđe pa doda ili popravi poneki detalj. Njegovo slikarstvo bilo je usmereno na velike formate. Pre nego što bi pristupio izradi same slike pravio je veliki broj skica i crteža.

Moglo bi se reći da talentovan za slikarstvo, Petar nije bio dovoljno talentovan za ljubav. Prva njegova žena Jelena bila mu je potpuno predana, bila je istoričarka umetnosti i dobro ga je usmeravala u radu budući da je vreme koje su proveli skupa bilo vreme slikarevog uspona.

Druga Petrova supruga Vera zaokružila je Petrov život i, prema nekim izvorima, moguće uticala na njegovu smrt. Umetnik je Veru Protić upoznao u ateljeu Mila Milunovića 1946. godine. Bila je veoma lepa žena i znatno mlađa od Petra. Verovala je u njegov rad i bila mu je dobar menadžer, budući inače nadarena za praktična pitanja.

„Ja u slikarstvu imam dobrog kritičara – ženu, pošto je i ona slikar. Ona mi oštro kaže neke stvari. Često se i naljutim. Ali, ljutnja na stranu, ipak vidim da je to tačno“, kazao je slikar u jednom intervjuu.

Prema Verinim rečima, otkako je upoznala Lubardu na Likovnoj akademiji nisu se rastavljali, uvek su bili zajedno i njihov je brak izgledao veoma skladno. Ipak, u osnovi i iza zatvorenih vrata, odnos nije bio tako sjajan. Petar je Veru obožavao i svašta joj opraštao, a Veri je njegova ljubav bila „kec u rukavu“. Taj adut ona je vadila kad god bi joj bio potreban da ostvari šta je naumila. Ni izbor društva često nije bio isti, Petar je voleo da priča sa običnim ljudima i rodbinom, dok je Vera više volela da izlazi sa elitom. Malo-pomalo, ona je Petra odvojila od rodbine.

U intimnom svetu Petra Lubarde bilo je lomova. Jedan od njih bilo je Verino neverstvo. Jednog se dana šezdesetih godina prošlog veka iselila iz vile i odnela sve. Njena afera sa čovekom koji im je bio kum na venčanju potrajala je neko vreme. Lubarda je bio slomljen, izgubljen, zapušten. Ipak, kad se oporavio i ušao u vezu sa jednom ženom, Vera se pojavila i njihova se „dinamična romansa” nastavila. Ponovo su se venčali.

Ostaje misterija da li je Vera uticala na to da slikar prerano premine. Njegovo se zdravstveno stanje pogoršavalo, loše se osećao, počeo je da hramlje. Neko govori da je za Lubardinu bolest kriva nova tehnologija koja je podrazumevala korišćenje boja na nitro osnovi, a mnogi sumnjaju da je svoje prste umešala supruga, da ga je polako trovala. Kada je Petru skrenuta pažnja da je takav scenario moguć, on je bio nezainteresovan, govorio bi da i na to pristaje samo da je ona prisutna.

Petar Lubarda preminuo je 13. februara 1974. godine u Železničkoj bolnici u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Postao je dopisni član SANU 1959, a redovni 1961. Godine 1997. ustanovljeno je priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori.

Nakon muževljeve smrti, Vera sa Skupštinom Beograda potpisuje ugovor o poklonu slika i crteža i otvaranju „Ateljea Petra Lubarde“. Međutim, taj se ugovor raskida zbog nedefinisanih odnosa sa gospođom Lubarda. Danas postoji Legat Petra Lubarde.