Jelena Lengold je bivša novinarka koja je u jednom trenutku napustila sve i otišla u Norvešku, da radi kao projekt koordinator na Humanističkoj akademiji Nansenskolen. Piše pesme, priče i napisala je dva romana, „Baltimor“ i „Odustajanje“, koje svakako treba pročitati. Pored brojnih domaćih nagrada, dobila je i Evropsku nagradu za književnost. U javnosti je nema mnogo, ako pod javnošću ne računamo i Tviter. Na toj mreži je oštra, ali uvek pristojna
Dosta ste aktivni na Tviteru i dosta kritični prema vlasti. Šta to vama toliko smeta?
Jedna reč bi mogla da definiše skoro sve što mi smeta. Ta reč je nepravda. Mislim da smo svi osetljivi na nepravdu, bukvalno od rođenja. Meni je jasno da ovaj svet nije mesto na kome nužno vlada pravda i na kome dobro uvek pobeđuje zlo, ali ovoliku količinu nepravde ne pamtim u svom životu, a živim dovoljno dugo da to mogu da kažem.
Ima li nešto dobro što je ova vlast za ovih sedam godina uradila?
Evo trudim se da razmislim o njima potpuno dobronamerno i, koliko je meni moguće, objektivno. Možda, recimo, nekim ljudima odgovara to što se evro drži ovako nisko? Ali čujem od ljudi koji se razumeju u ekonomiju da to nije prirodno i da će nam se taj nizak kurs evra u nekom trenutku osvetiti. Možda je Vučić u samom početku svoje vladavine imao dobre namere, možda, ne znam. Sećam se da je obećavao mnogo, obračun s kriminalom, uređenje zakona, ispitivanje sumnjivih privatizacija, nelegalnih objekata, put u Evropu, svašta… Zašto i kako mu se posle sve to izjalovilo, to je duga priča koju svi znamo. Lepše od ovoga vam o njima zaista ne mogu reći u ovom trenutku, i pored najbolje volje.
Citirali ste kako je Dmitrij Šostakovič, u romanu „Šum vremena“ čekao da NKVD dođe po njega tako što je spavao obučen, sa spakovanim neseserom pored kreveta i rekli – ako se nešto ubrzo ne promeni, ovako ćemo i mi čekati da dođu po nas. Da li ipak preterujete?
Možda preterujem, ne znam, ali štošta se nama ovde činilo kao nemoguće, a ipak se desilo. Ono ponašanje Miše Vacića u Šapcu mi je upalilo mnoge alarme u glavi. Zamislite kako su se osećali ljudi dok su oni tamo na ulicama pravili onaj vatromet i divljali. I evo prolaze dani i nedelje, a niko zvanično ne reaguje na sve pretnje koje je taj čovek izgovorio. Sad, da li je on autentična politička pojava ili je instruiran samo da nam odvrati pažnju od drugih afera, to možemo za trenutak da ostavimo po strani. Ali, u jednoj demokratskoj zemlji tako nešto ne bi bilo ni moguće ni zamislivo. Najgore je što većina ćuti, svi su u nekom strahu, svi misle šta je sledeće što će se desiti, i taj strah i neizvesnost polako postaju osnovna obeležja našeg života. A kad strah zavlada društvom, šta je to, kako se to zove?
Ali ipak, uprkos strahu, gde vidite sličnost ove vlasti i njenih metoda sa SSSR-om i NKVD-om?
To je jedno strašno poređenje i veoma nerado ga iznosim. Ali pomislite ovako: ako imate u susedstvu ili na poslu nekog silnika koji je blizak sa režimom, vi naprosto znate da vas od njega ništa neće zaštititi, ni sud, ni policija, ni svet, ni nevladine organizacije, nema vam pomoći. Mogu da vas prebiju, mogu da vas muče neizvesnošću, mogu da vas blate po medijima, da dopisuju vašu biografiju, mogu da vas ponize i nateraju da govorite ono što ne mislite, da radite ono što ne želite, sve to već gledamo oko sebe. Može, jednostavno rečeno, da vas pojede mrak. U tom istom Barnsovom romanu „Šum vremena“ postoji i deo kada Šostakovič, zbog straha, izda sve svoje principe, pošalju ga u Ameriku i on čita govor koji su mu dali, a u kome nema ni jedne jedine njegove reči i u kome mora da osudi svoje prijatelje i kolege. Gadi se samom sebi, ali čini to da bi izvukao živu glavu. Ja sam bukvalno plakala dok sam to čitala. Šta mislite, koliko je takvih ljudi oko nas? Mislim da ih je mnogo, i svakim danom sve više. Prosto jedan sunovrat ljudskih duša, na svakom planu.
Nastavak teksta možete pročitati u 66. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
