Uzmi odmah, plati kad možeš

To što je pre dve godine donet zakon kojim se rokovi plaćanja ograničavaju na 60 dana ne znači ništa, jer se ne primenjuje. Broj nelikvidnih preduzeća se povećava, a plaćanje se ponovo „oteglo“ na više od 150 dana. Prvo sa plaćanjima kasne država i javna preduzeća, a privredici uglavnom ne kasne zato što neće da plate, nego zato što nemaju odakle. I tako lančano za sobom u propast vuku i svoje poverioce

Mnogo je zakona u Srbiji koji se slabo primenjuju ili se ne primenjuju nikako, a zakon kojim su ograničeni rokovi plaćanja obaveza države i preduzeća je među onima za koje se u startu znalo da će biti mrtvo slovo na papiru. Pripreman je u vreme kad je ministar finansija i privrede bio Mlađan Dinkić koji je imao nerealne ambicije da rokove plaćanja približi evropskom proseku, što je u situaciji nesređenih javnih finansija i opšte besparice, u kojoj je Srbija i sada, nemoguća misija. Stoga nimalo ne čudi što je sadašnji prosek plaćanja od 125 do 140 dana približan onome kad je počela primena tog zakona, aprila 2013. godine.

Glavni cilj Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama trebalo je da bude povećanje likvidnosti srpske privrede, a da bi preduzeća plaćala svoje obaveze u roku, moraju da budu likvidna. U tom začaranom krugu je srpska privreda i dalje, a po rečima privrednika, država i javna preduzeća su glavni generator nelikvidnosti. Kad je zakon donet, 70 odsto dugova privatnom sektoru bila su potraživanja od države, najviše lokalnih javnih preduzeća, zatim republičkih javnih preduzeća i državnih institucija.

Iako je zakonom predviđeno da država, uključujući i lokalne samouprave, sva plaćanja obavlja u roku od 45 dana, i sada se dešava da oni koji su odradili neki posao za državu čekaju na naplatu i po nekoliko meseci, što je neke preduzetnike nateralo čak da obustave biznis. Takođe, i većina isplata među preduzećima obavlja se u rokovima koji su dva do tri puta veći od zakonom propisanih 60 dana.  Za nepoštovanje rokova plaćanja predviđene su veoma visoke novčane kazne, ali nema primera o plaćenoj kazni jer se na utuženja malo ko odlučuje, računajući da je to uzaludan posao, pošto dužnici uglavnom ne plaćaju zato što neće već zato što nemaju odakle.

Pre nego što je donet  zakon o ograničenim rokovima plaćanja, prosečan rok naplate u regionu bio je 69 dana, a u Evropi 40. Srbija je, uz Bosnu i Hercegovinu, sa prosekom od 130 dana, tada bila, a i sada je, neslavni rekorder, što najbolje pokazuje da se krizi likvidnosti srpske privrede ne vidi kraj. Pre tri godine privrednici su tražili takav zakon, kao slamku spasa, ali su sada razočarani njegovim efektima.

Razgovaraju i mole za uplate

Počasni predsednik kompanije Tarket iz Bačke Palanke Nikola Pavičić, jedan od privrednika koji je direktno učestvovao u pripremi zakona o ograničenim  rokovima plaćanja, za „Novu ekonomiju” je rekao da je samo u početku primene taj zakon davao rezultate, jer se vodilo računa da država svoje obaveze plaća u propisanom roku i da kažnjava lokalne samouprave i javna prduzeća koji to ne učine.

„Nažalost, uzroci nelikvidnosti prvrede nisu otklonjeni i obesmišljena je primena tog zakona. Dok finansijski sektor u Srbiji puca od likvidnosti, privreda grca u nelikvidnosti, a veliki broj firmi niti plaća svoje obaveze niti radnicima isplaćuje plate. To je posledica loše menetarne politike koja se već 14 godina vodi u Srbiji, bez obzira na to ko je na vlasti. Vodi se restriktivna monetarna politika, nema dovoljno dinara u privrednim tokovima. Banke se zbog rizika ulaganja okreću kupovini državnih hartija od vrednosti, tako da država, kao najveći korisnik kredita, sužava prostor da novac ide u privredu. Država uzima novac od banaka, duguje im 10 milijardi evra, a istovremeno je najveći dužnik, zajedno sa javnim preduzećima. Visoka referentna kamatna stopa se drži da bi se država lakše zaduživala. Cenu toga plaća privreda koja uzima skupe kredite zato što mora”, kazao je Pavičić i ocenio da će stanje u državi biti takvo sve dok je vode ljudi koji se ne razumeju u privredne tokove.

Za razliku od Tarketa, koji nema probleme sa naplatom jer 95 odsto robe izvozi na tržišta gde se plaća u ugovorenim rokovima, kompanija Metalac iz Gornjeg Milanovca na naplatu čeka od 90 do 150 dana. Predsednik Metalac grupe Dragoljub Vukadinović za „Novu ekonomiju” ocenjuje da zakon nije doprineo da se skrate rokovi plaćanja i da privrednicima ne preostaje ništa drugo nego da „razgovaraju i mole” za svoj novac.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdrugom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“