Va banque igra u Vučićevu karijeru

Neposredno nakon inauguracije predsednik Vučić je pokrenuo  „unutrašnji dijalog“ oko položaja Kosova i Metohije, radi postizanja „istorijskog sporazuma“ sa Albancima. Novoizabrani predsednik pokrenuo je i niz spoljnopolitičkih aktivnosti, uz posete Vašingtonu, Briselu, Rimu i Solunu, kao i sa raznim funkcionerima Evropske unije u Beogradu

Iako je više nego izvesno da u EU ne postoji nikakva želja za proširenjem (o čemu smo pisali u „Novoj ekonomiji“ od juna o.g.), odnosno, da su unutrašnji problemi funkcionisanja EU takvi da čak i da Srbija sada ispuni sve uslove, neće biti primljena, predsednik Vučić je sa ministrom spoljnih poslova Ivicom Dačićem krenuo u svojevrsnu ofanzivu na EU tvrđavu.

Sedmogodišnji budžet EU preti da „izbriše“ perspektivu članstva u narednoj deceniji

Aktivnosti naših političara usmerile su se ka dobijanju „okvirnog datuma“ prijema u EU. Naime, u postupku prijema postoji jedna birokratska „zamka“ vezana za finansiranje priključenja nove članice (ili članica), jer je neophodno da se u novom sedmogodišnjem budžetu predvide troškovi proširenja Unije, pošto su naknadne izmene budžeta praktično neizvodljive. Svaka nova članica EU, osim plaćanja članarine, može da koristi razne fondove, i stavka priključenja bi morala da postoji u budžetu, ukoliko postoji bilo kakva namera za proširenje.

Priprema budžeta za naredni sedmogodišnji period počinje ovih dana, i otuda žurba naših političara kako ne bi bili izostavljeni prilikom postupka njegovog planiranja i usvajanja.

 Ivica Dačić je tako saopštio da „naš narod treba da zna kakva je dinamika, da li EU računa na naš ulazak i koja bi to bila dinamika, i da EU kaže šta će sa Srbijom“, dok je Vučić naglasio  da „ako hoćemo da budemo članica EU, a hoćemo, pre 2026. godine, u tom budžetu mora da bude jasno da će Srbija u nekom trenutku postati deo EU“.

Predsednik Vučić je preuzeo na sebe čitav niz aktivnosti ka EU, ali za sada bez ikakvih rezultata

Poseta SAD i razgovori sa potpredsednikom Pensom i dvojicom senatora po svemu sudeći poslužili su da domaćinima skrenu pažnju na nove ustupke koje je srpska strana spremna da učini oko Kosova i Metohije, računajući zauzvrat na eventualnu podršku u borbi za priključenje EU. Iako ne možemo znati o čemu je bilo reči na tom sastanku, sama najava Aleksandra Vučića da je govorio o stvarima o kojima ne može javno da priča, kao i da je jedan od senatora telefonom obavestio Pensa o sadržaju razgovora sa Vučićem, ukazuje na to da su na sto stavljeni ključni ustupci naše strane.

Diplomatske aktivnosti su se nastavile na sastanku u Solunu sa grčkim premijerom Ciprasom i bugarskim Borisovim, u pokušaju da obezbedi podršku makar u regionu. U Solunu se sastao i sa predsednikom Evropske komisije Žan-Klodom Junkerom, a usledio je u sastanak u Briselu sa predsednikom Evropskog saveta Donaldom Tuskom.

Sastanak sa Tuskom završio se hladnom tušem – „morate okončati dijalog sa Prištinom“.

Pri tome, Tusk nije dao nikakve garancije Vučiću da će u narednom budžetu biti stavka za proširenje (čak i ako se okonča dijalog), osim što su pomenute fraze da je krajnji cilj dijaloga i reformi koje Srbija sprovodi punopravno članstvo u Uniji, i da je to obećano na famoznom samitu u Solunu iz 2003. godine. 

Da je sastanak bio neuspešan, odnosno da srpska strana nije dobila nikakve konkretne ustupke, potvrdio je i sam predsednik Vučić, koji je konstatovao da će pitanje proširenja morati da raspravi što pre sa Angelom Merkel i Emanuelom Makronom, i to, kako je sam naveo, pre 2019. godine, kada bude usvojen budžet Unije za narednih sedam  godina.

Sastanci su se nastavili u Beogradu, ali i dalje bez ikakvog rezultata

Usledio je i sastanak u Beogradu sa Angelinom Ajnhorst (prethodni sastanak imali su pre nepuna tri meseca), direktorkom zaduženom za „Zapadni Balkan“ u spoljnopolitičkoj službi EU, koji je trajao duže od četiri sata (što je veoma neprikladno, s obzirom da se radi o činovniku u rangu pomoćnika ministra). 

Nešto više o toku „pregovora oko priključenja“ saznalo se sredinom avgusta, nakon sastanka sa izvestiocem Evrpskog parlamenta Dejvidom Mekalisterom. Predsednik Vučić je pred novinarima „otvorio karte“ i naveo da postoje tri ključna pitanja u postupku priključenja Srbije. To su, po njemu, odnos sa Prištinom, zatim sa Rusima i tek na kraju „vladavina prava“. 

Odnosi sa Rusijom po svemu sudeći dolaze na dnevni red ranije nego što se ovde očekivalo

U birokratskoj igri zvanoj otvaranje pojedinih poglavlja, EU može zahtevom da se što pre otvori poglavlje 31 da dovede srpsko rukovodstvo do donošenja veoma mučne odluke o uvođenju sankcija Rusiji, sa svim posledicama koje će to imati na unutrašnjem a i na spoljnom planu. U ovom trenutku ima puno mišljenja da verovatno ni 5% stanovnika Srbije koji su srpske nacionalnosti neće prihvatiti uvođenje bilo kakvih sankcija prema Rusiji ni pod kakvim izgovorom, a kamoli radi nekog poglavlja, a to može biti i strahoviti izborni faul za sadašnju vlast. Ništa bolje se ne bi proveli ni na spoljnom planu, pošto bi to po svemu sudeći dovelo do odsustva ključne podrške Rusije u međunarodnim forumima. I ne samo to – pokazalo bi čitavom nizu zemalja da je Srbija prijateljsku silu koja je pomagala u svim međunarodnim forumima, uloživši čak i veto na rezoluciju o genocidu (u kojoj se, između ostalog, nalagalo da se u školske programe unese da je u Srebrenici počinjen genocid) jednostavno „izdala“ radi krajnje neizvesnog i dalekog učlanjenja u EU. Ekonomski, Srbija bi pretrpela i veliku štetu jer bi bile uvedene i sankcije, što bi posebno pogodilo veliki izvoz voća i povrća u Rusiju.