Ponekad, kad sedimo na obali mora, pomislimo kolika je to ogromna količina vode što okružuje kopno, sa silnim svetom u tom nepregledu. Iako je tako od pamtiveka, premda nas je evolucija iz vode izbacila, morski habitas je za nas krajnje tajanstven
Neznanje rađa strah, stoga osvajamo samo površinu i obode. Samo malobrojni stižu u slojeve gde vlada totalni mrak, gde je pusto kao na Mesecu, kako svedoči istraživač i reditelj „Avatara“ Džejms Kameron. On je u podmornici-jednosedu, nalik vertikalnom torpedu, sišao na 11 kilometara daleko dno Pacifika, do najdublje tačke zvane Marijanske brazde. Zagrejan adrenalinom, isijavanjem elektronike u „kokpitu“, a dodatno i kvarom hidraulike, nije imao vremena da se bavi ničim drugim osim prikupljanja uzoraka tla iz pacifičkog ponora. Nije ni registrovao usputne susrete.
Kameron je jedan od trojice kojima je ovaj osvajački poduhvat pošao za rukom, a malobrojni su i radoznalci dovoljno hrabri da zarone tamo gde očigledno ima života. Najpoznatiji među njima je Žak Kusto, francuski okeanograf, naučnik, ekolog, pronalazač i avantursita. Okrenut moru odmalena, njime opsednut od trenutka kad mu je kolega oficir poklonio zaštitne naočare da mu so ne bi izjedala oči, do kraja života (1997) bio je posvećen deljenju svog ushićenja sa drugima, preko knjiga i filmova.
Ponegde je seme strasti palo na plodno tlo, ali većina nas ostala je „nezasejana”. Po tom pitanju jalova. Pa se ajkula užasavamo, gadimo meduza, plašimo kraba, jato tuna nam ledi krv u žilama, morune su nam noćne more, a jedino su nam delfini simpatični. Brojne ostale stvorove ne znamo ni da prepoznamo (osim, možda, onog što se na meniju nudi kao „morski plodovi“) .
Jasno nam je samo da nas plavetnilo opušta i umiruje, te sa tim beskrajem osećamo iskonsku bliskost, bez obzira na strahove. Pametne i bogate zemlje, kao što je Danska, trude se da bar odškrinu vrata u jedan od osnovnih elemenata, pramajku života, a još uvek potpunu nepoznanicu.
Plava planeta u Kopenhagenu, najveći je i najmoderniji akvarijum na severu Evrope. Izgrađen u vidu gigantske spirale, asocira na talase koji ga, uostalom, i zapljuskuju, budući da je smešten na ostrvcetu Amager. Celog ga pokrivaju pločice od aluminijuma, zbog čega svetluca, podražavajući sedef školjke. Gledana frontalno, iz daljine, ogromna zgrada deluje kao da pluta.
Plava planeta dom je za 450 vrsta morskih bića, sa 20.000 jedinki, što privlači 700.000 posetilaca godišnje. I stoga čini jednu od prvih pet turističkih atrakcija Danske.
Tim arhitekata Plave planete, na čelu sa Kimom Herfortom Nelsenom, rukovodio se željom da obilazak „muzeja“ pretvori u pustolovinu.
Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
