Država je u izgradnju fabrike kineskih vakcina protiv korona virusa do sada uložila najmanje 47 miliona evra. Iako je početak proizvodnje najavljivan za proleće, na leto se ugovaraju dodatni radovi, a cena izgradnje skače. U međuvremenu, državne institucije i dalje ne žele da sa novinarima razgovaraju o ovoj investiciji niti da objasne kašnjenje
Na jesen 2021. počela je izgradnja fabrike „sinofarm“ vakcina u zemunskom naselju Soko Salaš. Najave su bile da će se već u proleće ove godine početi sa punjenjem i proizvodnjom vakcina. Međutim, u julu, u blizini skretanja za aerodrom sa auto-puta, gde se nalazi nova fabrika, i dalje je pustoš. Rampa na ulazu u fabriku tek se ponekad podigne da propusti pokoji auto u kome se, po svoj prilici, nalaze majstori koji dovršavaju radove na izgradnji.
Ispred fabrike vijore se tri zastave – srpska, kineska i zastava Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Razlog za to je poslovna saradnja ove tri države na izgradnji novog pogona za proizvodnju kineskih vakcina protiv korona virusa.
Vlada Srbije je u decembru 2021. godine, zajedno sa kompanijom Hayat Biotech, osnovala novu firmu, Life Biotech.
Srbija je vlasnik 33 odsto udela nove kompanije, a Hayat Biotech 67 odsto.
Kompanija Hayat Biotech, koja je većinski vlasnik firme koja će u Srbiji proizvoditi vakcine, nastala je kao zajedničko ulaganje kineskog Sinofarma i arapske kompanije Group 42 (G42), preneo je sajt Gulf Business.
Saradnja je imala za cilj početak proizvodnje kineske vakcine protiv korone u UAE.
Iako je polaganje kamena temeljca za fabriku vakcina proteklo u svečarskom raspoloženju, sa brojnim kamerama i izjavama za medije, osnivanje novog preduzeća niko nije pominjao.
Tek u februaru 2022. godine, jedan od direktora kompanije Life Biotech, Nikola Rudović je za Novu ekonomiju potvrdio da će ona baviti proizvodnjom „sinofarm“ vakcina u zemunskoj fabrici.
On je tada objasnio da je firma tek u nastajanju i da je registrovana na adresi Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) jer još uvek ne posluje i nema svoje prostorije.
Nova ekonomija je i tada, kao i za potrebe ovog teksta, poslala upit RFZO, ali nijedan odgovor nismo dobili.
Rudović se ovoga puta takođe javio na telefon, ali je rekao da pitanja pošaljemo na mejl adresu. Odgovori do zaključivanja teksta nisu stigli.
Na poslata pitanja nisu odgovorili ni iz kompanija Hayat Biotech i G42.
Srbija i Hayat Biotech su u oktobru 2021. godine zaključili ugovor kojim su dogovorili osnivanje zajedničkog privrednog društva u Srbiji, vidi se iz osnivačkog akta kompanije Life Biotech.
Istog meseca kada je ugovoren posao, Ujedinjene Arapske Emirate posetio je i predsednik Vučić u okviru svetske izložbe EXPO 2020.
Life Biotech ima tri direktora, Naser Ali Hamis al Jamahi (Naser Ali Khameis Alyammahi) iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Li Li iz Kine i Nikolu Rudovića iz Srbije.
Direktori iz UAE i Kine mogu da samostalno nastupaju, dok Rudovićeve odluke moraju da imaju supotpis nekog od druga dva direktora.
Članovi preduzeća imaju pravo na dobit proporcionalno svojim udelima, što znači da Srbija ima pravo na trećinu ukupne dobiti, a kompanija Hayat Biotech na skoro 70 odsto.
Takođe, Srbija ne može da proda svoj deo vlasništva pre isteka tri godine od „datuma završetka“ koji je određen ugovorom koji su potpisale arapska kompanija i Vlada Srbije. Čak i tada, država za tako nešto mora da dobije saglasnost stranih partnera. U osnivačkom aktu se navode neki slučajevi u kojima Hayat Biotech može „opravdano uskratiti svoju saglasnost“.
Oni obuhvataju situacije u kojima Srbija želi da svoj deo proda kompaniji koja je konkurent arapskoj, u kojoj bi prodaja mogla da dovede u pitanje reputaciju arapske firme ili kada kupac nema finansijsku mogućnost da ispuni obaveze po osnovu zajedničkog ulaganja.
Ipak, ako bi Hayat Biotech poželeo da izađe iz celog projekta, imao bi pravo da od Srbije zahteva da i ona budućem kupcu proda svoj deo.
Umesto proizvodnje u martu, dodatni radovi u maju
Državno ulaganje u proizvodnju „sinofarm“ vakcine obuhvata finansiranje izgradnje same fabrike, kao i u opremanje lokacije.
Ukoliko posmatramo samo do sada sprovedene javne tendere, Srbija je na fabriku vakcina potrošila 5,5 milijardi dinara (47 miliona evra).
Izgradnjom je rukovodilo Ministarstvo odbrane, dok je za opremanje lokacije bio zadužen Beograd.
U septembru 2021. godine Vojno-građevinska ustanova „Beograd“ pri Ministarstvu odbrane je ugovorila posao izgradnje fabrike.
Fabriku vakcina grade iste kompanije koje su gradile i sve tri kovid bolnice u Beogradu, Novom Sadu i Kruševcu.
To su preduzeća Termomont iz Beograda, Teming Electrotechnology iz Niša i Saša Milosavljević PR BP Consulting iz Kruševca.
Izgradnja fabrike vakcina koštala je 3,4 milijarde dinara, što je 29,1 milion evra.
Iako je u septembru dodeljen ugovor vredan 2,9 milijardi dinara (24,7 miliona evra), početkom juna ove godine, Ministarstvo odbrane je izmenilo ugovor sa izvođačima pa je povećalo cenu za još pola milijarde dinara ili, preciznije, 517 miliona dinara (4,4 miliona evra).
Razlog za povećanje cene bili su dodatni radovi „koji su postali neophodni, a nisu bili uključeni u prvobitni ugovor“, piše u obaveštenju o izmenama.
Iz istih razloga, nepredviđenih radova, poskupelo je i opremanje lokacije na kojoj se gradi fabrika. Ono je, zajedno sa izradom i kontrolom tehničke dokumentacije (83,2 miliona dinara), koštalo ukupno oko 2,1 milijardu dinara. To je oko 17,7 miliona evra.
Opremanje obuhvata izgradnju komunalne infrastrukture, kao i pristupnih saobraćajnica. Ove radove finansirao je Beograd, tj. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju.
Direkcija je u pregovaračkom postupku u avgustu 2021. godine posao opremanja lokacije dodelila grupi kompanija na čelu sa preduzećem „RAS inženjering niskogradnja“. Tada je ugovorena cena od 1,7 milijardi dinara, oko 14,2 miliona evra.
Međutim, u maju ove godine, zbog viškova radova, cena opremanje raste za još oko 320 miliona dinara, pa tako dostiže vrednost od skoro dve milijarde dinara (17 miliona evra).
U odluci o dodeli ugovora objašnjava se da se potreba za izgradnjom kapaciteta za proizvodnju vakcina javila zbog pandemije COVID-19 „koji se vraća u novim talasima“, a učestale su i pojave sve opasnijih sojeva ovog virusa. Fabrika bi trebalo da pomogne masovnijoj imunizaciji u narednim godinama, piše u odluci.
„Zaključkom Vlade RS odlučeno je da Ministarstvo odbrane u ime i za račun Republike Srbije izgradi objekat posebne namene – fabriku vakcina, sa pratećim sadržajima i infrastrukturom.“
Nabavka izgradnje je proglašena hitnom zaključkom Vlade i odlukom Ministarstva odbrane. Hitne javne nabavke su i inače bile praksa za vreme pandemije i to ne samo u prvim mesecima već i dve godine kasnije.
Proceniti opravdanost izgradnje fabrike
Moć jedne zemlje, pored ekonomskih pokazatelja, sigurno se ogleda i kroz njenu nezavisnost da zaštiti zdravlje svojih građana u kriznim situacijama, objašnjava za Novu ekonomiju farmakolog i profesor Medicinskog fakulteta dr Radan Stojanović.
Međutim, on smatra da je Srbiji potrebno nešto više od izgradnje fabrike u kojoj bi se proizvodila samo „sinofarm“ vakcina i da bi pre svega trebalo proceniti da li je ekonomsko opravdano investiranje u ovu fabriku.
„Potrebna nam je fabrika u kojoj bi se proizvodili lekovi iz različitih farmakoterapijskih grupa, uvažavajući kompatibilnost proizvodnih linija (ne može se proizvoditi ’sve sa svačim’ zbog različitih tehnoloških procesa, uslova proizvodnje, potrebnih mašina)“, ističe Stojanović.
Resursi bi trebalo da se koriste racionalno i država ne bi trebalo da plaća ono što je nepotrebno.
Dodaje da je potrebno napraviti balans između novih lekova koje proizvodimo u našoj zemlji i onih koji se moraju uvoziti u hitnim situacijama.
„To bi značilo da se opredelimo šta nam je važno da imamo na raspolaganju uvek. Šta možemo da proizvodimo (npr. antibiotici, anestetici…), a šta da uvozimo u hitnim sutuacijama (npr. monoklonska antitela usmerena prema spajk proteinu korona virusa koja imaju efikasnost prema mutanti virusa prisutnoj u aktuelnoj situaciji)“, pojašnjava Stojanović.
Kada je reč o kineskoj vakcini protiv korona virusa, Stojanović ističe da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) dala zeleno svetlo za njenu primenu širom sveta i da postoje potencijalna tržišta na koja bi ona mogla da se plasira nakon proizvodnje u Srbiji.
Pojašnjava da je pojavom novih mutanata efikasnost svih vakcina sve manja kada je u pitanju sposobnost vakcine da nas zaštiti od zaražavanja.
„Kada je u pitanju zaštita od razvoja teške kliničke slike, efikasnost je zadovoljavajuća i u tom smislu nema značajne razlike između ove vakcine i vakcine drugih proizvođača“, kaže Stojanović.
Ne propustiti RNK tehnologije
SZO je u februaru ove godine dao odobrenje Srbiji da proizvodi vakcine koje podrazumevaju korišćenje RNK tehnologije. Kada su u pitanju vakcine protiv korona virusa koje se koriste u našoj državi, na ovoj tehnologiji se zasnivaju vakcine proizvođača Moderna i Fajzer/Biontek. Sinofarm vakcina i ruska „sputnjik V“ vakcina, koja se puni i u Torlaku, koriste drugačije metode.
Stojanović ocenjuje da ne treba olako propustiti ovu priliku, jer vakcine i lekovi na bazi RNK tehnologije mogu biti od koristi u prevenciji i lečenju drugih oboljenja, pre svega malignih i autoimunih, ne samo u prevenciji kovida-19.
„Na taj način bismo ušli u svet tehnologija budućnosti, što bi takođe povećalo našu konkurentnost i nezavisnost“, dodaje.
Kao nosilac inovativne RNK tehnologije u Srbiji je izabran Institut za virusologiju, vakcine i serume Torlak.
„Problem sa Torlakom je netransparentnost rada, zbog čega je došlo do narušavanja poverenja građana u ovu uglednu instituciju. Određeni broj stručnjaka je napustio Torlak i sigurno treba uložiti mnogo napora u organizaciju i edukaciju mlađih, kako bi se na pravi način krenulo u realizaciju ovog projekta“, kaže Stojanović.
On zaključuje da je na državi da donese jasan plan kada je u pitanju proizvodnja i razvoj lekova, koji bi bio ekonomski isplativ, a sa naučne strane izazovan i dostižan, te da onda mobiliše sve kapacitete za njegovo ispunjenje.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
