Više od hiljadu ljudi u Srbiji čeka transplantaciju

Kao specijalista anesteziologije i reanimacije radim sa aparatom za
anesteziju koji od 15. februara nema atest i moja bolnica snosi krivičnu
odgovornost ako se nešto desi pacijentu u anesteziji. Kako građani mogu da
imaju poverenje u sistem kada ja kao lekar kažem „ne daj bože da se razbolite“,
kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.

U ovom momentu više od hiljadu ljudi u Srbiji čeka „najvažniji poziv
u životu“ lekara koji će ih obavestiti da će biti urađena transplantacija bolesnog
organa. Nažalost, većina njih nikada neće dočekati organ koji život znači, jer se
Srbija po broju donora i transplantacija nalazi na dnu evropske lestvice.

Za razliku od Španije koja ima 47 donora, Hrvatske koja broji 37, Belgije
koja ima 29 donora, Slovenija koja ima 19 i Mađarske koja registruje 17 donora na
milion stanovnika, naša zemlja ima svega tri donora na milion stanovnika. Od početka
ove godine samo je jedanaest porodica dalo saglasnost da se uzmu organi njihovih
najmilijih i zahvaljujući njima  spaseno je
27 života. Tokom prethodne godine, uspešno su obavljene transplantacije 38 bubrega,
16 jetri i pet srca u pet zdravstvenih centara, zahvaljujući kojima su produžena
64 života.

Zvanični podaci Ministarstva zdravlja svedoče da trenutno 780 pacijenata
čeka bubreg, 42 osobe čekaju novu jetru, a 39 pacijenata čeka transplantaciju srca,
od kojih najmlađi ima svega 18 godina. Oko stotinak njih čeka na presađivanje
pluća, koje se još uvek ne radi u Srbiji. Broj pacijenata koji čekaju na „zamenu“
obolelog organa konstantno raste – pre tri godine bubreg je čekalo 720 građana,
a 2017. godine taj broj je porastao na 765.

Broj ljudi koji čekaju transplantaciju jetre porastao je sa 36, koliko
ih je bilo 2017, na 42 pacijenta. Tokom prošle godine, na listi za presađivanje
srca nalazile su se 53 osobe, a njih deset sačekalo je najvažniji poziv u životu.
Pretprošle godine transplantaciju srca čekalo je 35 osoba, a dočekalo sedmoro njih.

U želji da se poveća broj donora i transplantacija, u Srbiji je pre
godinu dana donet Zakon o presađivanju ljudskih organa koji je uveo tzv. pretpostavljenu
saglasnost, što znači da je svaki građanin potencijalni davalac organa osim ako
se tokom života ne izjasni da je protiv transplantacije ili njegova porodica ne
odluči drugačije. Da bi se izbegla svaka mogućnost zloupotrebe, zakon precizno definiše
stav da je darivanje organa dobrovoljno i bez finansijske naknade.

Zakonom je takođe propisano da se organi sa umrlog lica mogu uzeti zarad
transplantacije ukoliko se ta osoba pre smrti nije usmeno ili pismeno tome usprotivila,
odnosno ako se u trenutku smrti tome nije usprotivio roditelj, supružnik ili punoletno
dete preminule osobe. Šta to u prevodu znači? U teoriji – svaka osoba je davalac
organa. U praksi, porodica je ta koja donosi odluku da li će nakon moždane smrti
njihovog člana njegovi organi biti donirani.

Prema parametrima Eurotransplanta, u Srbiji koja ima oko sedam miliona
stanovnika, trebalo bi da bude obavljeno najmanje 70 transplantacija srca, 200 jetri
i skoro 450 transplantacija bubrega svake godine. Kako onda možemo da objasnimo
činjenicu da je od početka godine svega jedanaest porodica dozvolilo da se transplantiraju
organi njihovih preminulih članova. Da li su naši sugrađani nehumani, nepoverljivi,
neinformisani ili sujeverni?

Lekari koji se bave transplantacijom objašnjavaju da je gubitak člana
porodice najveći udarac u životu i poslednje o čemu razmišljamo u tom trenutku jeste
da organi naše drage osobe nekome mogu da produže život. Nažalost, to je odluka
koja mora odmah da se donese, jer se vreme za transplantaciju ponekad meri satima.
Primera radi, od momenta kada srce prestane da kuca u telu preminule osobe, ne bi
trebalo da prođe duže od četiri sata do njegove transplantacije u drugo telo. Transplantacija
pankreasa ne može da „čeka“ duže od 12 časova, jetra mora biti presađena za manje
od 24 časa, a bubrezi za 30 časova.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar tvrdi da u Srbiji postoje svi medicinski
uslovi za transplantaciju, ali da je problem isključivo u donorima kojih nema.

„Šta je suština? Mi smo mnogo jaki na priči. Ali kada treba nešto konkretno
da uradimo, tu posustajemo. Ako bi sada neko od nas trebalo da da krv, čak bi
90 odsto žurilo ili imalo hitan telefonski poziv”, izjavio je Lončar povodom Nacionalnog
dana donora 6. juna i početka kampanje „I ja sam donor”. On je naglasio da transplantacioni
program ne zavisi od novca u zdravstvenoj kasi, već od broja donora, odnosno pristanka
porodica kojima su najmiliji preminuli ili poginuli u saobraćajnim nesrećama. Ministar
zdravlja je tom prilikom poručio našim sugrađanima da u srpskom zdravstvenom sistemu
nema bojazni od zloupotreba i malverzacija kada je reč o transplantaciji organa.

Međutim, istraživanje USAID-a pod nazivom „Percepcija građana o borbi
protiv korupcije u Srbiji”, koje je prezentovano u decembru prošle godine, otkrilo
je da naši sugrađani zdravstvo percipiraju kao najkorumpiraniju instituciju u zemlji.
Rezultati ovog istraživanja pokazuju da čak 23 odsto naših sugrađana bele mantile
percipira kao korumpirane državne službenike. Istraživanje javnog mnjenja pokazalo
je da trećina naših sugrađana ima negativan stav o transplantaciji organa, a kao
najčešći razlog navodi se nepoverenje u lekare i ceo zdravstveni sistem, strah od
manipulacije organima, strah od potencijalne nelegalne prodaje organa na crnom tržištu,
religiozne pobude i strah od skrnavljenja tela posle smrti. U one ispitanike koji
imaju pozitivan stav prema transplantaciji spadaju osobe boljeg obrazovanja, zaposlene
osobe i one koje imaju decu. Gotovo svi roditelji su rekli da bi donirali organ
svom detetu, 80 odsto bi to uradilo za supružnika, a prijatelju bi u teoriji pomoglo
40 odsto ispitanika.

U praksi, naša koleginica Marijana Milosavljević jedna je od retkih
osoba koja je odlučila da donira bubreg svojoj prijateljici i novinarki NIN-a Ivani
Janković u turskoj bolnici Adžibadem. Po povratku sa bolovanja, Marijanu je sačekalo
neprijatno iznenađenje. Umesto plate, na tekućem računu bila je samo nula… Iako
je Marijani sledovala nadoknada za bolovanje u punom iznosu, koju je trebalo da
joj isplati Republički fond za zdravstveno osiguranje, grubom administrativnom
„greškom“ ona je ostala bez dinara. Mesec je preživela zahvaljujući solidarnoj pomoći
koju je dobila od svog poslodavca, a tek kada se u javnosti podigla bura oko ovog
slučaja, RFZO je Marijani Milosavljević isplatio bolovanje.

Dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, smatra
da, uprkos hvaljenju Ministarstva zdravlja, naša zemlja nema kapacitete da radi
presađivanje organa. On ističe da je Srbija bila prinuđena da donese novi Zakon
o transplantaciji organa, jer je u izveštaju Evropske komisije, odnosno u poglavlju
28 koje se tiče zaštite javnog zdravlja, to stanje ocenjeno kao loše.

„Uslov Evrope bio je da se donesu Zakon o transplantaciji i Zakon o
transfuziji kako bi se zakrpile rupe u svim drugim poglavljima. To su moderni evropski
zakoni koji, nažalost, uopšte nisu primenljivi u našoj sredini. I to iz nekoliko
razloga. Naime, da bi se obavila transplantacija, neophodna je velika količina krvi,
a po novom Zakonu o transfuziji, prikupljanje krvi je centralizovano. Zakonom je
predviđeno da se prikupljanje, testiranje i obrada krvi vrši u četiri centra, a
to su Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš. Iako je i Klinički centar Kraljevo savršeno
sposoban da obavlja tu proceduru, mi moramo da šaljemo krv u Beograd i onda tu krv
vraćamo u Kraljevo prema potrebama. To je stravično trošenje vremena i novca. A
ako nema krvi, nema ni transplantacije”, poentira dr Panić.

Drugi razlog je, po mišljenju našeg sagovornika, nedostatak uslova za
obavljanje ovog složenog hirurškog postupka, zbog čega se transplantacije rade u
svega pet zdravstvenih centara.

„Ja kao specijalista anesteziologije i reanimacije radim sa aparatom
za anesteziju koji od 15. februara nema atest i moja bolnica snosi krivičnu odgovornost
ako se nešto desi pacijentu u anesteziji. Kako građani mogu da imaju poverenje u
sistem kada ja kao lekar kažem ’ne daj bože da se razbolite’? Ja prvi ne mogu da
garantujem da bi moje lečenje bilo sto odsto sigurno. Ako ja kao lekar nemam poverenja
u sistem, kako građani mogu da imaju”, postavlja naš sagovornik retoričko pitanje.

Dr Panić dodaje da postoji problem sa ekipama zaduženim za održavanje
vitalnih funkcija pacijenata kojima je dijagnostikovana moždana smrt.

„O takvom pacijentu brigu mora da vodi specijalista zadužen za šok sobu,
a mi nemamo takve specijaliste. Ja odgovorno tvrdim da u Kraljevu nema anesteziologa,
uključujući i mene, koji je u stanju da održava ’kadavera’ kako treba. Kada takav
pacijent stigne u Beograd, veliko je pitanje koliko su njegovi organi sačuvani i
upotrebljivi. Drugi ozbiljan problem predstavlja činjenica da IZIS (integrisani
zdravstveni informacioni sistem) ne funkcioniše dobro u praksi, što znači da mi
nismo potpuno sigurni da taj moždano mrtav pacijent može biti davalac organa, odnosno
da nije bolovao od neke (ne)dijagnostikovane hronične ili maligne bolesti tokom
života. Ja sam svestan da je transplantacija jedini spas za hiljadu ljudi, ali nisam
siguran da bi oni koji čekaju organ želeli da se opredele za nju ako nisu sigurni
kakav će organ dobiti i da li će imati lekove u posttransplantacionom periodu”,
zaključuje dr Rade Panić.

Primarijus dr Ljubinko Todorović, predsednik Saveza organizacija bubrežnih
invalida Srbije, skreće pažnju na činjenicu da je transplantacija organa sa živih
donora kod nas potpuno zapostavljena.

„U SAD se beleži 25 živih donora na 100.000 stanovnika, a kod nas svega
dva. U Americi svake godine oko 1.100 supružnika daruje bubreg mužu ili ženi, a
kod nas se to dogodi jednom u deset godina. Sve priče o tome da smo mi humano društvo
i da su deca naše najveće bogatstvo padaju pred statistikom koja svedoči da roditelji
izuzetno retko daruju organ svom detetu. Poseban problem predstavljaju mališani
koji čekaju na presađivanje organa – deca iz cele Srbije žive u Univerzitetskoj
dečjoj bolnici u Beogradu, stotinama kilometara udaljena od svoje kuće, roditelja
i lekara. Zar nema nijedne bolnice u unutrašnjosti naše zemlje u kojoj bi boravila
ova deca?”, pita se naš sagovornik.

Dr Todorović dodaje da veliki problem predstavljaju žene koje čekaju
transplantaciju bubrega, jer pacijentkinje na hemodijalizi veoma retko ostaju trudne,
a kada se to desi imaju problem da zadrže trudnoću zbog visoke vrednosti toksina.

Zvonko Petrović, predsednik udruženja bubrežnih bolesnika i invalida
na kućnoj dijalizi „Renalis“, primećuje da je način na koji se populariše transplantacija,
najblaže rečeno, problematičan. „Poruka kampanje kojom je promovisan novi zakon
bila je ’hteo ne hteo, moraš da budeš donor’, a kada se zakon pažljivo pročita dolazite
do zaključka da je porodica ta koja donosi odluku o transplantaciji. Priče da
će svi biti donori i da će se svima uzimati organi samo su izazvale paniku među
građanima. Dok je ovaj zakon bio u fazi javne rasprave, mi smo tražili da se prilikom
dobijanja lične karte, vozačke dozvole i pasoša daje izjava o stavu prema donorstvu,
kao i da država daje neke benefite osobama koje se odluče da budu donori. Nažalost,
oni koji formulišu predloge zakona i koji kroz razne tribine i televizijske emisije
pokušavaju da popularišu donorstvo, uporno prave iste greške i svojim stavom iritiraju
javnost, umesto da utiču na povećanje broja donora. Osim toga, Uprava za biomedicinu
ne daje informacije o uspešnosti operacija. Ja sam od Kliničkog centra Srbije i
od Uprave za biomedicinu tražio podatke o uspešnosti operacija, na osnovu zakona
o dostupnosti informacija, ali ih nisam dobio. Mi ne znamo koliko dugo organ služi
novom ’vlasniku’ i i da li pacijenti imaju komplikacije nakon transplantacije,
odnosno koliko ih na kraju bude uspešnih”, zaključuje naš sagovornik.  

*Ovaj projekat „Vladavina prava i trošenje javnih sredstava u zdravstvenom sistemu u Srbiji“ finansira Evropska unija kroz program Jačanje slobode medija u Srbiji, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji. Ovaj tekst je u isključivoj nadležnosti Business Info Group, izdavača časopisa Nova ekonomija i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja Evropske unije.