VLAST ŽELI NEUKE PODANIKE, A NE OBRAZOVANE GRAĐANE

Autoritarna vlast želi neuke podanike kojima je lako manipulisati, a ne obrazovane građane. Od ovog režima zato i ne očekujem da će zaustaviti urušavanje obrazovnog sistema, pošto njima obrazovani građani koji misle svojom glavom uopšte i ne trebaju. Jednog dana kada ovaj režim padne, nama će biti potrebna nova paradigma koja će obrazovni sistem postaviti na potpuno nove osnove

Šta je Laboratorija za ozbiljne igre, koliko smo otvoreni za gejmifikaciju obrazovanja i može li geopolitička situacija da se bolje razume kroz igru, za Novu ekonomiju govori Filip Ejdus, profesor studija bezbednosti na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. U svom akademskom istraživanju bavi se uticajem identiteta, emocija i sećanja na međunarodnu bezbednost, a geografski fokus njegovih interesa su Zapadni Balkan, Rog Afrike i Bliski istok. Smatra da spoljnopolitička strategija Srbije „u kojoj vi ne stavljate sva jaja u jednu korpu nego se kladite na više konja istovremeno“, iako može dati neke rezultate u svetu koji postaje multipolaran, podriva naše šanse da postanemo članica Evropske unije.

Šta znači i kako izgleda igra kao metod učenja? O tome se govori kad su u pitanju deca predškolskog i školskog uzrasta, ali vi zagovarate taj metod i na fakultetima. Šta on podrazumeva?

Igra je svako mentalno ili fizičko nadmetanje koje se sprovodi prema specifičnim pravilima. Igru uglavnom vezujemo za zabavu, ali ukoliko je cilj obrazovanje, onda govorimo o ozbiljnim igrama. Najbolje ozbiljne igre su istovremeno i zabavne, upravo u tome i jeste tajna njihovog uspeha. Danas je takozvana gejmifikacija obrazovanja trend na svim nivoima obrazovanja, uključujući tu i visoko. Istraživanja iznova pokazuju da igra kao metod aktivnog učenja značajno povećava angažovanost studenata, kao i njihovo pamćenje i razumevanje naučenog materijala. Igra može da se uključi u proces obrazovanja na razne načine, od kratkih igara u učionici koje se brzo pripreme i izvedu do ratnih ili strateških igara ili simulacija koje se dugo spremaju, traju više dana, imaju set komplikovanih pravila i u nima učestvuje mnogo studenata.

Vi taj metod primenjujete na Fakultetu političkih nauka. Kakva su vam iskustva – kakav je odziv studenata, a koliko je razumevanje vaših kolega, imajući u vidu da se kod nas još uvek dominantno primenjuje takozvano reproduktivno znanje?

Tako je, kod nas na svim nivoima obrazovanja i dalje dominira tradicionalni metod učenja gde profesor ispredaje šta ima, studenti eventualno postave neko pitanje i to je to. Mi smo na Fakultetu političkih nauka u okviru Centra za međunarodnu bezbednost nedavno pokrenuli Laboratoriju za ozbiljne igre. Kroz ovu inicijativu  istražujemo upotrebu igre kao metoda aktivne nastave, ali i za potrebe naučnih istraživanja. Kao metod nastave, praktikujem razne oblike igara na svim nivoima nastave. Na primer, sa master studentima na programu iz mira, bezbednosti i razvoja koji se odvija na engleskom jeziku, svake godine igramo višednevnu stratešku igru Hedgemony koju je razvila RAND korporacija za potrebe ministarstva odbrane SAD. Veoma je važno da nakon završene igre, organizujemo kvalitetnu diskusiju koja pomaže da se proces učenja zaokruži.

Da li na naše fakultete (i da li samo na društvene) igra kao metod učenja može da se uvede u obrazovni proces, na koji način i koje su prednosti tog metoda učenja? Ko bi to trebalo da pokrene i očekujete li otpore?

Apsolutno može da se unese u obrazovni proces na svim nivoima obrazovanja. U visokom obrazovanju je lakše zbog toga što nastavnici imaju daleko više autonomije da organizuju nastavu kako žele. Na nižim nivoima obrazovanja, to ipak mora da bude odobreno na nekim višim instancama i tu, čini mi se, postoji veći otpor i nerazumevanje. Ipak, ohrabruje i da među našim pedagozima ima sve više onih koji zagovaraju igru kao metod učenja. Tu bih izdvojio Aleksandru Ilić Rajković, profesorku na odeljenju za pedagogiju Filozofskog fakulteta koja je sa svojim suprugom napravila jednu sjajnu komercijalnu društvenu igru Radgostova šuma.

Spomenuli ste da pored učenja, igre mogu da se iskoriste i za naučna istraživanja. Da li možete da kažete nešto više o tome?

Igra je izuzetno koristan metod za istraživanja u društvenim naukama. Ovde ne govorim samo o teoriji igara, kao matematičkom istraživanju strateških interakcija između igrača, već i igri u širem smislu kao metodu istraživanja koji nam može pomoći da sagledamo kako mogu da izgledaju potencijalni ishodi u kompleksnim interakcijama. Na primer, već spomenuta RAND korporacija iz SAD još od Hladnog rata koristi igre u oblasti strateških studija. U jednoj od tih igara čiji je cilj bio da se ustanove izazovi obezbeđivanja nuklearnog arsenala u slučaju kolapsa vlasti u Severnoj Koreji, pokazalo se da bi ogroman problem predstavljale velike saobraćajne gužve. Tomas Šeling, saradnik RAND-a i dobitnik Nobelove nagrade iz oblasti ekonomije za doprinos u razvoju teorije igara, sažeo je odlično suštinu igre kao istraživačkog metoda, a to je da se napravi lista stvari koje nam inače ne padaju na pamet, kao što su spomenute saobraćajne gužve. Po uzoru na RAND-ove ratne igre, naša laboratorija za ozbiljne igre na FPN je upravo započela jedan višegodišnji međunarodni projekat koji se finansira iz fonda Horizon Europe a u okviru koga ćemo napraviti ozbiljnu igru koja treba da posluži za bolje razumevanje geopolitičkih izazova Evropske unije u 21. veku.

Kakvo je stanje u obrazovanju danas? Da li se vrednost obrazovanja u društvu urušava namerno jer se slabo obrazovanim ljudima lakše vlada, ili je to neminovna posledica opšteg urušavanja sistema vrednosti?

Situacija u obrazovnom sistemu je alarmantna. Mi imamo sjajne pojedince, čak i čitava ostrva izvrsnosti, koji onda često stvaraju pogrešnu sliku da ovaj obrazovni sistem ipak daje neke rezultate.

Učinkovitost sistema se nažalost ne meri po rezultatima malog procenta najboljih, koji su te rezultate često postigli uprkos, a ne zahvaljujući sistemu. Učinkovitost sistema se meri rezultatima najvećeg broja đaka i studenata koji prolaze kroz sistem i ti rezultati su nezadovoljavajući. Da dosta zaostajemo u odnosu na ostatak razvijenog sveta pokazuju i PISA testovi, prema kojima je oko 40 odsto srednjoškolaca funkcionalno nepismeno. Kada imate takav sistem obrazovanja, onda posle ne možete da se žalite što vaši radnici motaju kablove umesto da doprinose četvrtoj industrijskoj revoluciji. U obrazovanje se ne ulaže dovoljno, profesija nastavnika je degradirana, i to najtragičnije ilustruju sve učestaliji slučajevi ponižavanja i fizičkog nasilja nad nastavnicima.

Profesori sa nekih fakulteta kažu da brucoši iz godine u godinu dolaze sa sve manje predznanja. Kakav je vaš utisak o novim generacijama? Kakva nam je omladina?

Moji predmeti su tek na trećoj godini, tako da ne mogu da procenim koliko je njihovo predznanje kada izađu iz srednje škole. Ono što svakako primećujem jeste  da ih je sve teže motivisati da čitaju literaturu, posebno kada je ona obimna. Nekada je bilo normalno zahtevati da se pročita knjiga za neku temu o kojoj se raspravlja. Imam utisak da u današnjoj instant kulturi, generacija Z preferira da umesto da pročita knjigu pogleda video ili pročita neki sažetak u kome će se u kratkim crtama izneti osnovne teze iz literature. Takođe, internet i veštačka inteligencija im omogućavaju da na brzinu dođu do svake informacije koja im je neophodna, što smanjuje motiv za studiozno čitanje. Takav pristup obrazovanju dovodi do toga da oni često samo grebu po površini i uzimaju neki minimum koji im je potreban da prođu. To ih onda sprečava da dubinski urone u neku temu i tako je bolje razumeju, što je pretpostavka da bi mogli da učestvuju u proizvodnji znanja.

Da li vidite način da se urušavanje našeg obrazovnog sistema zaustavi i preokrene? Nekada su profesori bili najcenjeniji ljudi u društvu, sa najviše autoriteta. Kako smo došli dotle da je ta profesija toliko degradirana, da se sada i đaci i njihovi roditelji fizički obračunavaju sa profesorima?

Autoritarna vlast želi neuke podanike kojima je lako manipulisati, a ne obrazovane građane. Od ovog režima zato i ne očekujem da će zaustaviti urušavanje obrazovnog sistema, pošto njima obrazovani građani koji misle svojom glavom uopšte i ne trebaju. Jednog dana kada ovaj režim padne nama će biti potrebna nova paradigma koja će obrazovni sistem postaviti na potpuno nove osnove.

Nedavno ste bili među profesorima na fakultetu koji su podneli ostavku u Savetu Fakulteta političkih nauka u znak protesta zbog izbora dekana koga je studentkinja optužila za seksualno uznemiravanje. Svedoci smo toga da se o stvarima koje su doskoro prećutkivane danas govori, ali i da oni koji progovore trpe javni linč. Da li smo kao društvo sposobni da stanemo na kraj različitim oblicima nasilja kojima smo svakodnevno izloženi?

Na Univerzitetu postoji jedna kultura nezameranja i zataškavanja slučajeva kršenja etičkog kodeksa od strane profesora, i tu ne mislim samo na uznemiravanje studenata. Pre nekoliko godina sam podneo ostavku na mesto predsednika Etičke komisije FPN nakon što je kolektiv minirao vođenje postupka po prijavi protiv jedne profesorke za plagijat. U ovom slučaju koji spominjete je isto tako prethodna uprava zataškala ceo slučaj time što se nakon pritisaka iznutra i spolja dekan dogovorio da povuče kaznu protiv profesora zbog seksualnog uznemiravanja studentkinje, a da zauzvrat on povuče sudsku tužbu.

Da bismo prevazišli ovakve situacije nije dovoljno da ljudi razviju svest o važnosti etike nego je potrebno i ojačati etičke komisije i unaprediti procedure po kojima one rade, a koje su sada tako dizajnirane da postoji milion i jedan način da se one podrivaju.

Nekada su ljudi odlazili iz Srbije da se obrazuju, steknu nova znanja i da se vrate sa idejama i željom da pomognu promeni društva nabolje. Danas većina mladih želi samo da ode odavde. Kakva je budućnost takvih društava i šta vidite kao rešenje?

Odlazak pameti iz ove zemlje je deo začaranog kruga u kome živimo od raspada Jugoslavije. To je možda najveća tragedija koja nam se dogodila. Tokom naprednjačke vlasti procenjuje se da je iz države otišlo oko pola miliona ljudi, od čega je svaki četvrti fakultetski obrazovan, a kada se saberu troškovi njihovog obrazovanja, to znači gubitak oko 12 odsto BDP godišnje. Postoje razne inicijative da se ovaj trend zaustavi, kao i da se stručni ljudi vrate iz inostranstva. Ali, taj se trend neće preokrenuti dokle god se u ovoj državi ne uspostavi vladavina prava umesto vladavine jednog čoveka i svih njegovih ljudi koji se nalaze izvan zakona.

Vi ste prilično angažovani i u podsticanju i aktiviranju mladih ljudi da učestvuju u odlučivanju u studentskim organizacijama, na fakultetima, gde je takođe jaka tendencija da i to postane „plen“ vladajuće stranke. Kakva je situacija, da li vidite kod studenata želju da se bore za svoje interese, ili pak apatiju ili nezainteresovanost?

Tokom pandemije, dok je društvo bilo zaokupljeno zdravljem i preživljavanjem, donet je bez mnogo pompe i rasprave Zakon o studentskom organizovanju. Iako je dobro da su studenti dobili svoj zakon koji osnažuje njihovo organizovanje, ispostavilo se da je njegov cilj zapravo bio da se studenti iskoriste kao Trojanski konj koji će pomoći režimu da zarobi Univerzitet, koji je jedna od poslednjih institucija koje nisu do sada stavili pod svoju kontrolu. Studenti su po tom zakonu dobili velika ovlašćenja uključujući i 20 odsto glasova prilikom izbora dekana. Na izborima za studentski parlament na Fakultetu političkih nauka nakon usvajanja zakona je učestvovala samo jedna lista, a to je slučaj i sa ogromnom većinom drugih fakulteta u Srbiji. Stvoreni su defakto jednopartijski studentski parlamenti koji se nalaze u klijentelističkom odnosu sa režimom, a najbolnija ilustracija toga je bilo otkrivanje upletenosti studentskih organizacija u kupovinu glasova pred decembarske izbore. Studenti su širom zemlje imali ponovo svoje izbore u aprilu, i ne znam kako su oni prošli na drugim fakultetima, ali na FPN-u je, uz ogromne opstrukcije, ipak došlo do promena zahvaljujući velikoj izlaznosti. To je pokazatelj da naši studenti nisu ni apatični ni nezainteresovani i to me je ohrabrilo da se i ja angažujem da svi zajedno odbranimo autonomiju Univerziteta.

Kao čovek koji se time bavi, kako ocenjujete spoljnopolitičku i bezbednosnu strategiju Srbije? Imamo li je i gde nas vodi?

Srbija ima jasnu strategiju i ona se može okarakterisati kao strategija raspoređivanja rizika, kolokvijalno nazivana balansiranjem i vrludanjem. Radi se o spoljnopolitičkoj strategiji u kojoj vi ne stavljate sva jaja u jednu korpu nego se kladite na više konja istovremeno, da se izrazim metaforički. Drugim rečima, vi raspoređujete rizike (hedžujete) i tako ne samo da koristite snagu jedne velike sile kako biste smanjili pritisak druge, već pokušavate i da izvučete koristi sa više strana. To može dati neke rezultate u svetu koji postaje sve više multipolaran. Problem sa tom strategijom jeste u tome što ona podriva naše šanse da postanemo članica Evropske unije, što je bez ikakve sumnje najbolje za nas u ekonomskom, političkom i bezbednosnom smislu. Naša politička elita u Srbiji ili to ne razume ili je već donela odluku da odustaje od evropskog puta, samo mora da poradi još malo na spuštanju popularnosti ove ideje u javnosti kako bi tu odluku i saopštila. Sve više sam sklon tome da verujem da je ovo drugo u pitanju.

Evropa, ali i dobar deo sveta skreće udesno, prema političkoj orijentaciji. Šta to znači za Srbiju i njenu već dosta urušenu demokratiju?

Svet trenutno prolazi kroz oluju populističke desnice. Turbulencije koje osećamo su očekivane kao kada avion uđe u zonu nemirnog leta. Samo je pitanje da li će ova oluja uspeti da sruši liberalni međunarodni poredak ili ne. Neki smatraju da je on već srušen i da sada živimo neko međustanje u kome je stari poredak nestao, a novi još nije nastao. Iako dobrano načet, čini mi se da su glasine o kraju liberalnog poretka ipak preuranjene, mada bi povratak Trampa na vlast u SAD mogao da bude taj poslednji ekser. Za Srbiju i njenu urušenu demokratiju to bi bile loše vesti, ali bi domaći spin diktatori imali razlog za slavlje.