Vojska u službi političkog marketinga

Vojni
analitičar Aleksandar Radić govorio je za „Novu ekonomiju“ o otkrivanju
poverljivih podataka u političke svrhe, kao što je nedavno uradio predsednik
Srbije Aleksandar Vučić, čitajući dokumente o dugogodišnjem prisluškivanju kom
je navodno bio izložen. Radić kaže da vojna bezbednost radi na pravljenju
„političkog marketinga“. Prema njegovim rečima, političari za reklamu koriste i
nabavke oružja i vojne opreme, a dotakao se i teme obaveznog vojnog roka, za
čije se uvođenje i sam zalaže – uz neke ograde

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izgleda ima
običaj da otkriva državne tajne?

Da,
Vučić ima praksu da priča otvoreno o poverljivim podacima. Oduvek je bila
praksa kod nas da ako vlast kaže – može se. Zašto si na vlasti ako ne pokažeš
da znaš više od ostalih?

Ali on je time prekršio zakon, zar ne?

Znate,
ja treba da radim knjigu o istoriji vojske, što mi je sada primarni interes.
Ako bih sad zatražio nešto čemu je prošao rok od 50 godina, neka komisija bi
već zaključila da to nije dostupno iz ovog ili onog razloga i da mi neće dati.

Ali
ako je potrebno za političku promociju da lično ili preko tabloida objavite
nešto, onda to može. Mi imamo apsurdnu situaciju da Vojnobezbednosna agencija
radi na pravljenju političkog marketinga, da je to njoj sad čini mi se postao
glavni zadatak. Oni imaju zadatak, i to je očigledno, da spreče objavljivanje
podataka da bi „eksluziva“, kad se objavi, bila jača.

Setimo
se, recimo, novembra 2014. godine, kada smo krenuli sa vojnom saradnjom sa
Rusijom. Kada su Rusi došli sa šest transportnih četvoromotoraca i ušli na
vežbu, Rusi su doveli kamere, televizije, ljudi svaki dan izveštavaju šta se
dešava. Naši su držali u tajnosti. Svedok sam tog trenutka kad je zabranjeno da
naši zvanični fotografi i snimatelji iz Vojske Srbije prate taj događaj, jer
toliko je tajno.

Dolazak
MiG 29 je bio politički marketing. Kad je parada u Nišu održavana, napravljena
je takva atmosfera tajnosti oko dolaska dva ruska helikoptera i jednog tenka za
učešće na paradi. A sa druge strane, tabloidi uvek sve znaju.

Mi u
prvom redu u pristupu tajnim informacijama imamo „sveto trojstvo“ tabloida –
Informer, Srpski telegraf i Alo, pa onda političare, a šta je onda ostalo
ostalima koji nisu prioritet u distribuciji poverljivih informacija?

Činjenica je da su i privatni podaci novinara, pa
i političara, objavljivani u javnosti…

To je
nažalost duga srpska praksa da se olako priča o bezbednosnim temama, nema tu
ništa novo. I ranije su političari bili skloni tome. Od početka demokratizacije
je krenuo taj proces degradacije pojma tajnosti. Ranije smo imali ljude koji su
bili daleko od idealnog u političkom vođstvu, ali su stvarani kroz politički
zanat. Kad dugo radite u državi znate šta ne smete, a šta smete da činite, i ni
ne dođete na ideju da činite neke stvari. Nažalost, želja ljudi da ispadnu
informisani je postala mnogo važnija nego nešto drugo, generalno govoreći.

Hajde da počnemo od uvođenja obaveznog vojnog
roka, što je priča koja se pokrene, pa prestane.

Očigledno
je reč o preparaciji javnog mnjenja, jer veoma je teško uvesti obavezu koja je
jednom ukinuta u državi. Država se vrlo lako, odlukom o suspenziji poziva na
odsluženje vojnog roka, odrekla mehanizma popune vojske, koji je bio stvoren na
bazi, ipak, nečega što je prinuda.

U ovom
trenutku mi imamo aparat za služenje vojnog roka jer zakon nije promenjen.
Zakon o vojnomaterijalnoj radnoj obavezi je na snazi, ali je suspendovano
obavezno pozivanje na služenje vojnog roka i vrlo lako je u Narodnoj skupštini
doneti odluku… Mi imamo propise koji regulišu materiju i nemamo problem da se
uvede kroz pravni mehanizam.

Mislim
da se sada svesno vodi igra toplo-hladno da bi se ispitao stav javnog mnjenja.
Jer prošle godine bilo je raznih NVO, naučnih i drugih institucija koje su
pokušavale da stvore reference prateći tok razmišljanja „vrhovnog komandanta“,
kako ga nazivaju, koji ide u prilog služenju vojnog roka. Ako „vrhovni
komandant“ to želi, hajde da pokažemo da je to tako. Ali istina je bila malo
drugačija. Javno mnjenje vrlo olako u anketama daje stav. Kao što o kosovskom
pitanju mnogi Srbi pričaju lako iz kafane, kada polaze od pretpostavke da neće
platiti cenu za svoju izjavu. Onda dođete ugrubo do nekih statistika da tri
četvrtine mladih u Srbiji podržava služenje vojnog roka, a u trenutku kada je
predsednik Aleksandar Vučić 21. avgusta prošle godine, prilikom posete
batajničkom aerodromu, rekao da razmišljamo o tome da to i učinimo, nastao je
muk. Pokazalo se koliko oni koji su hteli da mu se dodvore, i oni koji vode
našu tradicionalnu kafansku srpsku patriotsku politiku, stvaraju lažnu sliku. A
pričamo o ozbiljnoj temi. Nije lako prihvatiti obavezu.

Mislim
da se taj proces nastavio i mislim da je stav da se ide na služenje vojnog
roka. Zaista smatram da bi trebalo da vodimo ozbiljnu, zrelu raspravu i suočimo
se sa različitim argumentima.

Uzeo sam Norvežane kao primer. Oni imaju hibridni sistem koji bi možda
bio adekvatan u našoj situaciji. Imaju parcijalan sistem pozivanja na služenje
vojnog roka, jer pozivaju ljude koji žele da služe. Odlazak u vojsku nije prisilan.
U Norveškoj, u miru, iako je obavezno služenje vojnog roka, u vojnom odseku
dečaci i devojke se pozivaju na razgovor. Oni biraju određen broj ljudi koji su
sposobniji i koji kažu da bi služili vojni rok. Ali stvorili su opšti društveni
ambijent u kom je prihvatljivo da služite vojni rok… Kod nas čak neki ljudi s
kojima imam dobre odnose su jako kritički reagovali jer imaju stav da ako si za
služenje vojnog roka, onda si za Vučića.