Začepi nos da preživiš grad

Mirisi, miomirisi, zaprške, kante, pljeskavice, gradski prevoz i sve što možete omirisati prolazeći kroz grad i živeći u njemu, može se tretirati kao sastavni deo gradskog života. Ali ponekad se čovek stvarno zapita – a mora li baš tako. Sapun, četke i metle davno su izmišljeni

Svakom je neko čulo presudno, a meni je ono za miris. Njuškanjem saznajem bitnije karakteristike okruženja nego sluhom, vidom i pipanjem. I ništa mi ne može biti tako privlačno ili odbojno kao olfaktorna senzacija.

Stoga na nju, pogotovo kad je u množini, reagujem celim svojim bićem. Preferirajući, kao većina, suptilne damare prirode, dok one urbane, agresivne,  ne svrstavam u najprijatnije. Ali baš ću o njima sada, kad proleće donosi obilje umilnih nadražaja, dok ljudski/gradski faktor kao da se trudi da ih naruži. Na nesreću, nos ne može biti zatvoren na duže vreme, pa pored vazduha (što je neophodno) kroz ovaj organ u urbanim uslovima unosimo i razne gadosti.

Da krenem od gradskog prevoza, gde pomenuta agresija iritira ponajviše jer ste prisiljeni da inhalirate i ono što biste, da je do vas, radije izbegli. Tu, u toj slučajnoj  bliskosti, u žarkim danima, opore muške izlučevine prožimaju se sa kiselkastim isparenjima pregiba kože prezauzetih žena, kao i sa mladalačkim, reskim vonjem „muških svlačionica“. 

Zimi, opet, prostorima kolektivnih mirisa dominiraju kuhinjska sećanja, jer se iz kose i kaputa u ovom, boravku na otvorenom nesklonom periodu, šire odjeci  pasulja, sarmica, podvarka… Zgusnutih do neprepoznavanja, ako potiču iz ekspres-restorana. Ako su domaće proizvodnje, smešom dominira poslednji obrok svagda teške balkanske trpeze.

Oni koji, želeći sebe da izdvoje iz klase jednako-ne-lepo-mirišućih, odlaze u drugu krajnost,  preterano se parfemišući. Prave još pogubnije posledice mešajući nespojivo. Što nevinim saputnicima donosi mučninu i vrtoglavicu. Pa ne znaju gde da se denu, da l’ ka izvoru nakiselog šmeka, ili „fejk“, kozmetičkog, tobože poboljšavajućeg.

Vrhunac torture vezan je za putovanje tramvajem „dvojka“, čije neumorno kruženje pogoduje beskućnicima da spavaju bez prekida. U toplom, uljuljkani žamorom, navikli  odavno da se ne obaziru na psovke i kletve na svoj račun. Uvek pokušam da dojam koji stvaraju opravdam nepostojanjem javnih kupatila. Pomišlju da je težak život od njih učinio to što jesu, umorna klupka zapuštenog izgleda i mirisa. Al’ empatija ne pomaže u situacijama gde je nos presudan.

Znam, rešenje je – napolje iz javnog prevoza, šetati više, manje boraviti među zatočenim mirisima.

Jer, iako se većina neće možda složiti, za mene su, bar u klimatski povoljnim trenucima, mirisi izduvnih gasova, pa čak i dizela, podnošljiviji od koncentracije eteričnih materija unutar prevoznih sredstava. Pritom, unutra dopre deo tog zagušljivog dima, gde se meša sa drugom vrstom olfaktornih civilizacijskih  nusprodukata.

Zato, kad me sve to stigne, izlazim na prvoj stanici. Tamo bih, rasterećena, možda mogla da smislim dostojanstvenije rešenje od bega. Recimo, da se nekim komičnim stripom narodu pojasni vrednost sapuna, vode i provetravanja, ili da fabrike domaće „hemije“ ubace u budžet besplatne promocije po voznom parku javnog preduzeća. Mogao bi da se izvrši pritisak na prevoznika da, uz redovnije čišćenje, uvede kontrolu za miris, kao za karte. Korisno bi bilo i da se razmisli i o specijalnom mehanizmu koji bi na pritisak vonja otvarao prozore, u meri da ne izazove promaju, a pročisti vazduh. Al’ to već spada u domen jako daleke naučne fantastike.

Duši bi, opet, pomogla „čašica“ razgovora sa vinovnicima zadaha pri čemu bi se, možda, dotakao koren loših navika i doseglo istinsko razumevanje. A odatle, ukoliko ste jaka i uporna ličnost, otporna na sumnju u uspeh, izrodile akcije globalnog poboljšavanja realnosti.

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“