Zadruge jedino rešenje

U oblasti malinarstva, grane voćarstva koja u Srbiji upošljava oko pola miliona ljudi, uzgajivači, hladnjačari i prerađivači ne treba da budu odvojeni, kažu stručnjaci. Rešenje za aktuelne probleme je udruživanje poljoprivrednika u zadruge koje se bave različitim delatnostima

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i stručnjak za voćarstvo Zoran Keserović kaže za Novu ekonomiju kako država ne shvata koliko je važno udruživanje poljoprivrednika u zadruge, iako je to, kako naglašava, jedini način da se reše dugogodišnji problemi, naročito u sektoru gajenja maline.

„Oko 500.000 ljudi je naslonjeno na maline, da li su to hladnjačari, da li proizvođači… Veliki broj ljudi živi od maline i to je onda političko pitanje. Definitivno stojim iza toga da tu nije rešen odnos između proizvođača i hladnjačara“, kaže Keserović.

On je inače stalni gost na sastancima na kojima se u Ministarstvu poljoprivrede okupljaju voćari iz cele Srbije.

Dogovora nikad nije bilo

Mi smo u Srbiji, kako podseća, išli sasvim drugim putem u odnosu na ono što rade poljoprivrednici u Italiji, Francuskoj, Holandiji.

„Ja sam se sada vratio sa Severnog Kavkaza, tamo vodim neke velike projekte. Uvek sam bio mišljenja da treba da se napravi odnos između proizvođača i hladnjačara, da proizvođači budu akcionari u hladnjačama i lično mislim da je to dobro i za proizvođače i za hladnjačare. Znači, dogovore se, ide otkupna cena, 30 odsto se plati tokom berbe, u januaru se plati još 30 odsto i kada se proda ta smrznuta malina, onda se deli ta razlika. Međutim, tog dogovora nikad nije bilo“, dodaje sagovornik Nove ekonomije.

Kako Keserović objašnjava, njega iznenađuje što tu nema nekih preciznih ugovora, ni od strane hladnjačara, ni od strane proizvođača:„Ja ne mogu da shvatim da toga nema. Kod otkupa morate da imate ugovor u kom tačno stoji kako su ti odnosi definisani. Dokle god se to ne reši, uvek će biti problema.“

Keserović objašnjava da je sedeo i razgovarao sa malinarima, hladnjačarima, kao i sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede.

„Bili su i predstavnici ministarstva, oni uopšte ne shvataju ozbiljnost te priče, koliko je ona važna za dalji razvoj malinarstva u Srbiji. Malina je od 10 poljoprivrednih proizvoda, uvek na prvom ili na drugom mestu… žito, prerađevine, malina. Malina je strateški proizvod Srbije, a mi smo tu ispustili mnoge stvari, a to je taj odnos između proizvođača i hladnjačara.“

Sagovornik Nove ekonomije kaže i kako je pokušao da preko Ministarstva za brigu o selu ojača proizvođače, da se udruže i da budu pandan hladnjačarima.

„Proizvođač na kraju treba da raspolaže sa onim što je proizveo, a to kod nas nije tako i to je veliki problem. Plašim se da nema rešenja, svi su stali što se tiče zadruga. Jedno vreme je to bilo aktuelno, sada je Ministarstvo za brigu o selu stalo sa tim. Bez zadruga nema ništa, oni ljudi koji se bave proizvodnjom treba da se udruže, da raspolažu svojim proizvodima i da se pojave na tržištu. Bez toga nema budućnosti Srbije“, objašnjava Keserović.

Ministarstvo bez stručnjaka

„Vidim da postoji jedan veliki problem, ali nema interesa, niko ga ne prepoznaje i  lično mislim da mi nemamo koncentraciju ljudi u Srbiji, pre svega u Ministarstvu poljoprivrede. Bez ikakve ljutnje, ali koga oni gore imaju od savetnika iz struke, nemaju nikoga, to je čista partokratija, da me pogrešno ne shvatite. Ako postoji neki problem, njemu se mora pogledati u oči i ići da se on reši. Ja sam uvek to radio i zato sam uspeo u voćarstvu“, kaže Keserović i ističe da želi da bude jako iskren u celoj priči, što se tiče same države.

„Isuviše je partokratije, nepotizma. Navedite mi ime jednog stručnog lica koje je u Ministarstvu poljoprivrede. Bio je Glamočić, pa je on sada razrešen. Ko je u voćarstvu, ko je u povrtarstvu? Da li je moguće da Ministarstvo to ne prepoznaje i ne pravi tu priču. Ja sam imao sreće 2007. i 2008. godine kada je Pokrajinski sekretarijat prepoznao nauku i kada smo krenuli u tom pravcu“, navodi Keserović.

Kaže i da ne zna šta će se dešavati u oblasti malinarstva. Podseća na ono što se dogodilo sa otkupom maline prošle godine. Cena je bila od 400 do 600 dinara po kilogramu, pa je u izvozu velikih hladnjačara to svedeno na 5,5 a kasnije i na 5,2 evra po kilogramu.

„Postavlja se pitanje gde su tu mali hladnjačari, a oni su nemoćni, jednostavno nemaju velika tržišta. Postojala je i uredba, koju je donelo Ministarstvo poljoprivrede u vreme Branislava Nedimovića, da se lista izvoznika smanji na 15, 20, što je bila velika greška.“

Naš sagovornik kaže da se tada tome usprotivio, jer nije dobro da se taj broj ograničava i dodaje da mali izvoznici takođe nekada mogu da organizuju put izvoza.

Ne znam šta će se dešavati, ali, po mom mišljenju, ovo će biti jedna od rekordnih godina u proizvodnji voća. Treba se dobro pripremiti i videti šta i kako raditi ove godine“, dodaje Keserović.

Voćari moraju da se bave preradom

„Oni koji proizvode malinu, ili neko drugo voće, treba da se bave njegovom preradom i da budu krajnji distributeri, pošto hladnjačari neće da prihvate taj odnos proizvođači – prerađivači. Nema drugog puta, to je jedini put kojim Srbija mora da ide“, napominje Keserović.

Prema njegovim rečima, pre dve ili tri godine kada su hladnjačari uzimali velike pare, oni se nisu setili da pomognu proizvođačima, a prodavali su malinu po dobroj ceni.

Keserović navodi i primer „Mrkšićevih salaša“ u Srpskom Itebeju u Vojvodini, kao pozitivan primer organizovanja u seoskim područjima.

I zaista, pretragom na internetu, pronašli smo sajt te zadruge. Na njemu piše da su oblast njenog poslovanja biljna proizvodnja, skladištenje i sušenje žitarica, pekarska industrija, proizvodnja mesa i mesnih prerađevina, maloprodaja, turizam i ugostiteljstvo.

„Kad imate jaku zadrugu i jake ljude u tom mestu, selo opstaje. Mi imamo modele, ima ljudi koji se bore, to država mora da prepozna. Ja sam krenuo jako agresivno u tom pravcu, ali sada sam stao, jer vidim da nema interesovanja, sve se pretvorilo u neke druge aktivnosti“, kaže Keserović.

Ipak, kako dodaje, sada kada krene berba maline, opet će se javiti problem i onda se ide na taj problem, ali nikada se ne rešava.

Keserović kaže i kako je razgovarao sa proizvođačima koji žele da budu i prerađivači, posebno sa predstavnicima Zadruge Agro-eko voće iz Arilja, koji imaju i zasade maline, hladnjaču, kao i preradu voća. Objašnjava da uspostavljanje proizvodnje nije lako, jer je reč o procesu koji traje dugo.

„Vi to ne možete da obradite za dve ili tri godine. Ako u startu zauzmete pogrešan stav da su hladnjačari ili proizvođači odvojeni od prerađivača, onda to nije dobro. A, tog odnosa nema, oni nemaju ugovore. Kako je to moguće? To su stvari koje su u Srbiji veoma ozbiljne i teške, iako imamo fantastične uslove“, ocenjuje Keserović.

Kako naglašava, mora da postoji takozvani holandski koncept, koji je sprega nauke, institucija, proizvođača, prerađivača i ljudi od biznisa.

„Ovde toga nema. Kada neko dođe da ga negde odvedem, ja ne mogu. Gde da ga odvedem, da popričamo? Ljudi inače hoće saradnju, hoću i ja da uspostavim saradnju, ali naše institucije kao da beže od nas“, objašnjava Keserović.

Malina je u Srbiji 2022. godine dostigla najvišu cenu u otkupu, ali su rasli i troškovi njene proizvodnje. Ipak, cena na međunarodnom tržištu je kasnije pala, a u problemu su se našle i male hladnjače i malinari koji dugo vremena nisu dobili deo novca za prošlogodišnji rod.

U pregovorima sa državom, koji su trajali dugo, došlo se do rešenja da se taj problem prevaziđe davanjem subvencionisanih kredita hladnjačarima kako bi se malinarima isplatio celokupan rod iz 2022. godine.

Maline za repromaterijal

Da je oblast malinarstva neuređena, kažu i malinari iz okoline Užica. Prema njihovim rečima, postoje ugovori koji se potpisuju sa hladnjačarima i u njima može da se navodi neka akontaciona cena od, na primer, 300 dinara po kilogramu za novi rod maline.

„Hladnjačari daju veštačko đubrivo, preparate i repromaterijal. Onda potpisujemo ugovor po kome smo dužni da toj hladnjači dajemo malinu, ali nema ništa o jasno utvrđenoj ceni niti o količini jer se ne zna koliki će biti rod. Sve je to totalno nedefinisano“, rekao nam je jedan malinar iz okoline Užica koji se već duže vremena bavi gajenjem maline.

Prema podacima Uprave carina, u 2022. godini od januara do decembra izvezeno je 68.000 tona maline, po prosečnoj ceni od oko 5,5 evra za kilogram, a cena u izvozu nije padala, izjavio je početkom aprila ove godine Božo Joković iz Nacionalnog udruženja za voćarsku proizvodnju „Naše voće Srbija“, koje okuplja vlasnike malih hladnjača, malinare i prerađivače voća.

„Uvoz je u 2022. godini bio 10.000 tona. To nam ništa nije vredelo, jer nismo bili direktno naslonjeni na tržište, uvek smo zavisili od posrednika u kupovini i u plasmanu“, objasnio je tada Joković.

Joković je za Novu ekonomiju izjavio i da male hladnjače o aktuelnim problemima u malinarstvu ne mogu da se dogovore sa predstavnicima velikih hladnjačara, kao i da jedinog partnera vide u državi.