ZAROBLJENICI ISTORIJE KOJA NAM SE PONAVLJA

Ne samo u javnom narativu, kada se govori o našoj kolektivnoj istoriji i „sudbini“, već i u svakodnevnom životu nas kao pojedinaca, neminovno nam se javlja nekakav osećaj i ideja „već viđenog“. Sa druge strane, gledano čisto racionalno, svaki dan je novi početak, ili bi to u principu mogao da bude, i nema ama baš nikakvog razloga ili uzroka da bi bilo šta moralo da se ponavlja. Međutim, kao što je to mudro zapazio Mark Tven: „istorija se ne ponavlja, ali se često rimuje“.

Zaronimo ovde malo dublje i analitičnije u taj fenomen „rimovanja“. Šta to rimovanje tačno znači u slučaju naših ličnih života, ali i naših kolektivnih istorija. Drugim rečima i manje poetično nego što je to rekao Mark Tven, zapitajmo se šta je to konkretno što doprinosi promeni i različitosti današnjice od neke jučerašnjice, a šta je sa druge strane nešto što je faktor istovetnosti ili kontinuiteta i ponavljanja. I u kakvom su međusobnom odnosu ti faktori promene i kontinuiteta.

BIO-PSIHO-SOCIJALNA PRIRODA ČOVEKA

Osoba ili pojedinac se u savremenoj psihologiji obično definiše kao bio-psiho-socijalna jedinka, rukovodeći se tzv. biopsihosocijalnim modelom bolesti i zdravlja jednog od rodonačelnika psihosomatske medicine, američkog interniste i psihijatra Džordža Engela. Drugim rečima, naše opšte funkcionisanje, naš unutrašnji život, doživljaji, osećanja, misli, kao i naše ponašanje, pa čak i naše fizičko funkcionisanje i zdravlje, uslovljeni su sa jedne strane biologijom (našim telesnim sklopom i genetikom), sa druge psihologijom (ličnom istorijom razvoja, učenjem, sazrevanjem, socijalizacijom, iskustvima, našim uverenjima, mislima, osećanjima…) i sa treće, socijalnim faktorima, odnosno našom interakcijom sa drugima i sa celim okruženjem.

Već u ovoj troslojnoj definiciji ljudskog bića vidimo da postoje „delovi“ koji su stabilniji i manje podložni faktoru protoka vremena ili istorije, kao i oni koji se u većoj meri menjaju iz generacije u generaciju ili čak i iz meseca u mesec.

Tako se za naš organski, telesni sklop i genetiku može reći da je to nešto prilično stabilno i u manjoj meri promenljivo. Naravno, naše telo se veoma menja tokom odrastanja i starenja, ali iz generacije u generaciju, naše telesno funkcionisanje je ostalo manje-više isto. Konkretno, mozak pećinskog čoveka je genetski, u svojoj osnovi i biološkom supstratu isti kao mozak savremenog čoveka.

Što se psihološkog aspekta tiče, opšte je poznata činjenica da, na primer, tinejdžeri u svim epohama imaju neke zajedničke odlike, ali da, sa druge strane, i društvena epoha kao i način vaspitanja i odrastanja umnogome određuju kako konkretno i specifično će se određena generacija tinejdžera ponašati, šta će im biti ideali, u šta će verovati, a šta će im biti strano ili odbojno. Naravno, ista logika važi i za ostale uzrasne kategorije, a ne samo tinejdžere. Dakle, razni spoljašnji, društveni, ali i prirodni fenomeni, odnosno okruženje u kojem odrastamo i živimo, u interakciji sa našom biološkom i urođenom prirodom, formiraju našu ličnost i ta ličnost se tokom celog života polako i neprimetno menja prilagođavajući se na promene u okruženju. Psihološki, čovek se dakle menja, ali pre postepeno nego naglo, pre evoluciono nego revolucionarno.

I na kraju naš socijalni aspekt, koji je u najvećoj meri podložan uticaju okruženja, jeste nešto što donosi najveće promene, ponekada i skokovite ili „revolucionarne“. Kao primer, setimo se možda nekih poznanika koji su postali „druge osobe“ odlaskom u inostranstvo ili usvajanjem određenih uverenja (na primer, prilaskom nekoj veri ili zaposlenjem u određenoj organizaciji). U našoj relativno skorijoj istoriji znamo za osobe koje su se naglo presaldumile, postajući od zakletih Jugoslovena i komunista, „primerni“ nacionalisti i „prepodobni“ vernici.

Ovde je bitno da shvatimo da ova tri aspekta našeg funkcionisanja nisu nezavisni jedan od drugog, već se prožimaju. Tako, na primer, pomenuto presaldumljivanje je jedan opšti fenomen svojstven ljudima u svim epohama i na svim meridijanima. Ta sklonost da se povodimo za grupom nam je „u genima“, odnosno svojstvena je našem „mozgu“, našoj biološkoj ili genetskoj predispoziciji. Jer čovek je po svojoj prirodi društveno biće i zato je sklon da sledi „stado“. Sa druge strane, konkretni sadržaj neke ideologije, ili grupnih uverenja je uslovljen trenutkom, zavisi od trenutnih društvenih okolnosti. Tako se u prvoj polovini dvadesetog veka smatralo normalnim i primerenim misliti da postoje niže i više rase ljudi (po principima eugenike, koja je tada bila viđena kao jedna legitimna naučna ideja). Za razliku od tog vremena, takva verovanja danas bila bi svojstvena pre nekakvim supkulturama „otpadnika od zakona“.

PARALELE I PREPLITANJA

Često svedočimo ponekad i veoma razrađenim i na činjenicama zasnovanim analizama sličnosti pojava u današnjem društvu i nekih pojava u prošlosti.

Takođe, često se povlače paralele i između raznih lidera u današnjem svetu i u prošlosti. Da li je to opravdano? Ako jeste opravdano, u kojoj meri ili još preciznije na koji način je opravdano govoriti o nekakvim istovetnostima, a gde opet počinje da odnosi prevagu različitost današnjeg istorijskog trenutka i današnjih potpuno drugačijih tehnoloških, ekonomskih i društvenih okolnosti?

Evo nekih od najčešćih tema koje se razmatraju u javnosti:

Fenomen populista, autokrata, manipulatora i njihova rastuća popularnost u savremenom svetu. Osobe koje su sklone „laktanju“ i „penjanju po leševima“ nažalost postoje svuda, uvek ih je bilo i uvek će ih biti. U određenim društvenim okolnostima takav tip ponašanja dobija „na ceni“ i postaje popularniji i poželjniji. Istraživanja u socijalnoj psihologiji pokazuju da u kriznim vremenima ljudi češće biraju vođe sa maskulinim crtama lica. Dakle, ono što je isto kroz vekove je da među nama ljudima postoje velike individualne razlike po pitanju crta ličnosti, pa između ostalog i po pitanju etičnosti i vrednosnih uverenja. I u Hitlerovoj Nemačkoj nisu svi Nemci bili pristalice i simpatizeri njegovih rasističkih ideja.

Fenomen praćenja „stada“, to jest slepe poslušnosti ili slepog „utapanja u masu“. Ovom fenomenu je takođe u osnovi ljudska genetika. Čovek je po svojoj prirodi društveno biće i mi kao vrsta funkcionišemo u zajednicama. Kao biće čiji je opstanak i prosperitet u tako velikoj meri zavisan od drugih, logično je očekivati da se takvo biće u mnogo većoj meri upodobljava drugima, odnosno uklapa u grupu. Jer ako nas grupa odbaci, nema nam opstanka. Verovatno svaka osoba, kada doživi neki društveni sukob, trvenje ili odbacivanje, oseti u najmanju ruku „nelagodu u stomaku“, neprijatnost, strah, neizvesnost, sumnju u sebe. To nam je opšteljudska genetska „sudbina“ ili „genetski kod“.

Fenomen „lažnih vesti“, povođenja za neproverenim činjenicama, okretanja od realnosti i verovanja u „bajke“. Manji procenat ljudi ima izraženu „žeđ za znanjem“. Obično su to osobe sa višim IQ-om i sa izraženom crtom ličnosti koja se zove otvorenost za iskustva (oppeness to experience, po tzv. Big 5 modelu). Većina ljudi prednost daje raznim drugim vrednostima i kada su istina, činjenice i logika u sukobu sa njima, onda ipak daju primat tim drugim vrednostima, kao na primer, prijatnim emocijama, statusu u društvu, divljenju drugih i popularnosti, novcu/materijalnim bogatstvima, cenjenju i prihvatanju od drugih, spokoju u krugu porodice i prijatelja. Sa druge strane, što se društvenih faktora tiče, istoričari ističu važan uticaj pojave interneta i liberalizacije u širenju ideja. Naime, sličan fenomen se pojavio i po otkriću štamparske prese. I tada su, kao i danas, razne sumanute i destruktivne ideje i prakse, kao na primer praksa spaljivanja veštica, dobile na zamahu. Jer kada svaka „budala“ ima pristup „mikrofonu“, time se povećava šansa da, metaforički rečeno, nastane opšta tuča u kafani.

Fenomen društvene polarizacije. Sa jedne strane ovom fenomenu „kumuje“ naš ljudski način opstanka. Naime, mi opstajemo tako što se udružujemo i obično u zajedničkom poduhvatu i saradnji rešavamo probleme (gradimo naseobine, lečimo jedni druge, učimo jedni druge). Međutim, udruživanjem mi i ratujemo jedni protiv drugih. Dakle, u grupama možemo biti i agresivni i destruktivni. Sa druge strane, primetan je i uticaj trenutnih okolnosti. Naime, socijalni psiholozi ističu da u kriznim vremenima kod ljudi raste nelagoda. Ta nelagoda navodi (ne sve, ali mnoge) da potraže sigurnost i izvesnost u „bablovima“ istomišljenika, a da sve one koji ih ometaju u tom spokoju izvesnosti, to jest sve neistomišljenike, doživljavaju kao pretnju i kao nekog ko im remeti sigurnost, izvesnost i idejni mir.

Za kraj, umesto zaključka, pitanja: da li su vas ideje u ovom tekstu potakle na neka razmišljanja i pobudile asocijacije? Kako razmišljate i šta osećate u vezi sa današnjicom i nama ljudima u ovo današnje vreme?