Zašto nas „niko ne voli“?

Prošlog oktobra sam drugi put zaredom bila pozvana da držim predavanje o Srbiji studentima mastera međunarodnih odnosa u Segedinu. Reč je o grupi studenata iz raznih krajeva sveta: Francuske, Mađarske, Kazahstana, Alžira, Turske, Albanije itd. 

Predavanje sam, kao i prethodnog puta, započela jednim testom: zamolila sam prisutne da mi kažu prve asocijacije kada čuju pojam „Srbi“ i „Srbija“. Rezultati su bili poražavajući: Milošević, Srebrenica, Mladić, ćevapi, Guča, Bregović, rakija, Kusturica, Đoković. Tužno je to što je reč o mladim ljudima od kojih neki nisu ni bili rođeni u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Pritom je slika, kao i svaki stereotip, vrlo pojednostavljena: protagonisti su isključivo muškarci (nijedna žena nije bila asocijacija) od kojih mnogi simbolizuju rat, a ostale asocijacije se vezuju isključivo za muziku, sport i alkohol.

Najčešća reakcija Srba na ovakve vesti je revolt i osećaj nepravde.  Zašto smo i dalje tretirani kao „loši momci“ jugoslovenskog raspada? Zašto je i dalje toliko predrasuda i neznanja o nama? Vidimo i u „konkretnim“ primerima kako nas ne vole: manjak podrške svetske publike Novaku Đokoviću se delimično objašnjava i time što je Srbin. Ljudi u Srbiji, posebno oni koji ne putuju često, žive u ubeđenju da je ceo svet i dalje protiv nas. A tabloidi u Srbiji redovno plasiraju tu priču.

Valter Lipman, američki publicista i autor kultnog dela „Javno mnjenje“ iz 1922. godine, stereotip je definisao kao „sliku u glavi“ nekog događaja ili grupe ljudi. Tu sliku stvaraju kultura, obrazovanje i mediji i ona utiče na naš odnos prema stvarnom svetu. 

Većina Srba bi se u ovome složila sa Lipmanom: slika o Srbima je stvorena putem svetskih medija i holivudske kinematografije i ne podudara se sa stvarnošću, to jest sa onim kakvi mi zaista jesmo. Svi mi koji odemo u inostranstvo se zdušno trudimo da tu sliku popravimo i objasnimo ljudima kako se Srbi ne svode samo na ratne zločince i konzumente ćevapa  i rakije. 

Međutim, dve stvari nam stoje na putu: 

Stereotipi su vrlo uporni i sporo se brišu. Razlog je jednostavan: stereotipi su nesvestan i spontan proces koji svaki ljudski um praktikuje. Štaviše, oni su neophodni jer mozak prima ogroman broj informacija i mora da ih pojednostavi i klasifikuje kako bi mogao da obradi kompleksnu realnost. Dakle, proces stvaranja stereotipa je zdrav i prisutan u svima nama. Dovoljno je da se zapitamo kako smo formirali mišljenje o narodima čije predstavnike ili zemlje nikad nismo videli. Što se više borimo protiv stereotipa ubeđivanjem sagovornika, ma kolika da je verodostojnost naših informacija, rezultat je sve slabiji: smatraju nas pristrasnim.