Zašto pravimo glupe izbore i bavimo se besmislicama?

Svakome od nas se sigurno barem ponekada dogodi da „uhvatimo“ sebe u nekakvoj besmislenoj aktivnosti, na koju smo u najmanju ruku izgubili vreme. Tako, hvatamo sebe u, na primer, tvitovanju ili gledanju nekog „glupog“ TV programa, a da iz te aktivnosti ništa pozitivno ili korisno ne možemo izvući ili nas, čak naprotiv, ta aktivnost „ubacuje u bedak“

Ako je čovek racionalno biće (a sve su češći glasovi u društvenim naukama koji opovrgavaju ovo uvreženo mišljenje) kako to da se tako često ponašamo tako iracionalno? Evo par uzroka koje navodi psihološka nauka:

Prvo, naše emocije su evoluciono starije i time jače tj. primarnije od mišljenja. Emocije imaju i neke životinje (svakako sisari), dok je razum, odnosno apstraktno mišljenje, svojstveno samo čoveku. Uloga emocija je jako bitna u preživljavanju i opstanku. Na primer, osećanje straha nas upozorava na neku pretnju i tera nas da se sklonimo, pobegnemo ili da se na neki drugi način zaštitimo. Tuga nam poručuje da nam nešto (neko), za nas vredno, nedostaje ili da smo nekog ili nešto što nam je značajno izgubili. Ljutimo se kada nas neko ili nešto ugrožava i ljutnja nas priprema na borbu.

Da emocije imaju primat nad razumom možemo da svedočimo i iz ličnog iskustva. Kada se posvađamo sa nekom nama bliskom osobom, skloni smo da kažemo i ponešto što u smirenom stanju ne bismo rekli. Posle svađe se obično kajemo. Kajanje je u stvari reakcija naše savesti (etičkog suda) nakon što je naš razum, tj. naš racionalno mozak, povratio svoju „funkcionalnost“ i dobio „minut pažnje“ na „pozornici“ naše svesti.

Naravno, ima ljudi kojima hronično nedostaje savest i/ili koji skoro isključivo reaguju iz emocija, a ne na osnovu razuma. Takve ljude psihološka nauka po pravilu svrstava u tzv. psihopate ili sociopate. Takvi pojedinci često predstavljaju opasnost za druge i za društvo, pa se u organizovanim i pravnim državama oni zakonski sankcionišu i/ili koriguju.

Drugi uzrok naše smanjene racionalnosti, odnosno jake iracionalnosti koju ispoljavamo je u manjkavom školstvu, obrazovanju i vaspitavanju dece, kao i u veoma manjkavim medijima, odnosno javnim službama za informisanje i obrazovanje dece i odraslih. Da je naš školski sistem manjkav, pokazuju između ostalog i naši hronično loši rezultati na Pisa testovima.

U školi (a po pravilu ni u porodici) mi ne učimo da selektujemo informacije, kako da analiziramo probleme, da diskutujemo argumentovano, da razlikujemo bitno od nebitnog ili osnovano od neosnovanog, i iznad svega nas niko i nigde ne uči kako praktično da primenjujemo ono što smo naučili ili shvatili.

Kod nas hronično nedostaje „opismenjavanje“ dece, mladih i odraslih u veštinama kritičkog i logičkog mišljenja i posebno u primeni znanja i ideja u praksi. Iznad svega, nedostaje nam trening u tzv. veštinama kopinga (coping), odnosno hvatanja ukoštac sa problemima.

Ono što nam nasuprot „opismenjavanju“ svakako ne manjka je naša sklonost ka kritici svega i svakoga ko iznese bilo šta što se kosi sa našim rigidnim uverenjima ili što nam ne prija da čujemo. Kritika, a posebno samokritika, može biti od koristi. Međutim, kritika je korisna samo u kombinaciji sa drugim, gore spomenutim, veštinama rasuđivanja, mišljenja i primene naučenog. Jer, čovek nikada ne može da reši neki problem ako se zaustavi na konstataciji da ono što radi ne valja. On/ona mora da shvati i zašto to ne valja, šta je alternativa, kao i kako da tu bolju alternativu „prevede“ u konkretnu akciju, tj. kako da to primeni u životu.

Treći uzrok naših iracionalnih izbora je u davanju primata trenutnom osećanju prijatnosti, umesto u davanju primata dugoročnom boljitku. Mi nismo skloni da žrtvujemo nekakav trenutni komfor zarad nekakvog većeg dobitka, ali koji je „na dugom štapu“. Ova tendencija je urođena i prisutna je ne samo kod ljudi nego i kod životinja. Ona je svakako u vezi sa prvospomenutim primatom emocija nad razumom. Ipak, primetno je da je tendencija da „mislimo od danas do sutra“ mnogo izraženija kod nas nego na primer, na Zapadu.

Zašto je to tako?

Deo odgovora se verovatno krije u drugospomenutom nedostatku veština kopinga. Naime, kada bismo jasno i konkretno znali kako da se nosimo sa raznim životnim problemima i kako da ih rešavamo, onda ne bismo imali toliku potrebu da „zabijamo glavu u pesak“ i/ili „da udaramo brigu na veselje“. Uz to, mi smo kao narod i kao zajednica prošli, i još uvek prolazimo, kroz izuzetno turbulentnu i neizvesnu istoriju. Nama se ponavljano dešavaju nekakve kataklizme, pre svega društvene provinijencije (ratovi, nasilni prevrati, revolucije, razni socijalni eksperimenti poput progona i istrebljenja ideoloških ili nacionalnih „drugih“ i sl).

U takvim, za pojedinca neizvesnim, okolnostima, ljudi počinju da razmišljaju „od danas do sutra“ i po principu „carpe diem“, odnosno „daj da iskoristim maksimalno sve što mi je trenutno moguće, a za sutra ćemo se već snaći“. U takvom rezonu, naravno, strada kako dugoročna perspektiva i dugoročno planiranje i investiranje, tako i etika i moral. Jer, ako su svi „grabežni“, onda moram i ja da budem takav, jer u protivnom neću preživeti.

I konačno, opšti trend/model života i poželjnog ponašanja koje se propagira u našem društvu, a posebno u nacionalnim medijima, strašno je destruktivan. Propagiraju se „filozofija džungle“ i moral kriminalnog kartela. Pojedincu je generalno teško da se suprotstavi „stadu“, jer čovek je po svojoj prirodi društveno biće. Kada oseća da po nečemu „štrči“, čovek će pre da posumnja u sebe nego da se suprotstavi „stadu“. Kada to postane jedna masovna pojava u društvu, onda se na kolektivnom nivou upada u jedan začarani krug, gde veliki broj ljudi nije zadovoljan, ali niti zna kako, niti se usuđuje da se suprotstavi opštim tendencijama.

ŠTA NAM JE ČINITI?

Dobra vest u činjenici da mnogo toga ne valja, jeste u tome da je prostor za popravku takođe veliki. Kao pojedinci možemo da uradimo sledeće:

Da osvestimo sebi šta nam je bitno u životu. Treba da se zapitamo kakva osoba želim da budem kao roditelj, partner, kolega, građanin? Kakav primer želim da dajem drugima? Kakav doprinos društvu želim i mogu da dam?

Kada osvestimo i pojasnimo sebi šta nam je bitno, onda to treba da „prevedemo“ u konkretne ciljeve. Šta konkretno hoću i mogu da uradim?

Zadati sebi neki realni rok za ispunjenje tog cilja.

Napraviti plan koraka i zadati rokove za svaki korak.

Odrediti sebi i isplanirati neko vreme svakog dana ili nedelje kada ćemo se posvetiti radu na tom svom cilju.

Redovno davati sebi pozitivne feedback-ove. Pohvaliti sebe, zapisivati šta smo sve dobro uradili. Davati sebi petice ili pčelice ili skupljati po evro ili 100 dinara za svaki pređeni korak ka cilju.

Povezati se sa drugim ljudima koji imaju slične vrednosti i ciljeve u zajedničkoj smislenoj akciji. Stvarati grupe podrške i međusobnog podsticaja.

Na društvenom nivou najviše mogu da doprinesu mediji i školski sistem. Bilo bi korisno da novinari i drugi koji donose odluke o sadržajima koji se prezentuju javnosti dobiju relevantnu edukaciju i treninge u vezi sa izborom tema, kao i načinom na koji se te teme obrađuju u medijima.

Trenutno, mediji se previše bave visokom politikom, a premalo pojedincima. Kroz medije se pojedincima ne prezentuju korisni „alati za život“. Čini se da se u potpunosti izgubila edukativna funkcija medija koje je nekada bilo, barem za dečiji uzrast. Nažalost, za odrasle, te edukativne funkcije nikada nije ni bilo u medijima, a nje bi svakako moglo da bude. Jer, društvene nauke su izuzetno napredovale za poslednjih 30 godina.

Kao argument protiv edukativne funkcije medija, često se iznose ekonomski razlozi, pa se kaže da mediji, da bi ekonomski „preživeli“, moraju da „jure šer“ tj. visoku gledanost. Postavlja se, ipak, pitanje da li je to zaista najveći razlog za odsustvo edukativne funkcije medija ili se tu pre svega radi o pukoj „lenjosti“ ili nedovoljnoj upućenosti ljudi na čelnim funkcijama u medijima? Naime, menjanje navika zahteva ulaganje izvesnog vremena, napora, a verovatno i finansija. Sa druge strane, dobit od vraćanja ili uvođenja edukativnih sadržaja po zdravlje i dobrobit celog društva bi se dugoročno višestruko isplatila.

Uz to, upadaju u oči velika gledanost i pozitivne reakcije gledalaca na, na primer, Utisak nedelje gde gostuju psiholozi, gde su teme životne i tiču se „malog čoveka“, za razliku od visoke politike i „velikih“ tema, na koje mi kao pojedinci imamo, u najbolju ruku, samo mali i indirektan uticaj.

Shodno tome, možemo se zapitati da li je uopšte tačna tvrdnja da veći deo javnosti nije zainteresovan za edukativne sadržaje?

U vezi sa edukacijom, još jedno bitno zapažanje. Brojna istraživanja u društvenim naukama pokazuju visok stepen autoritarnosti u našem društvu. Ta pojava se obično objašnjava našim vekovnim gajenjem narativa vođe. Ipak, ovo objašnjenje možda ne stoji. Jer, u psihologiji je dobro poznata i proučena pojava tzv. psihološke „plastičnosti“, odnosno činjenica da čovek uči i menja se celog života. Čovek, naime, ima izuzetnu sposobnost da usvaja nova znanja i da menja svoja uverenja i da prilagođava svoje ponašanje stalno promenjivim životnim okolnostima.  Ali, da bi se čovek uspešno prilagodio okolnostima, mora mu se pomoći u tome, kroz edukaciju, učenje, između ostalog, i korisnih psiholoških veština.

Sasvim je normalno i očekivano da neko kome se isključivo servira priča da je loš ili glup, ne uspeva da se „popravi“, da promeni svoje ponašanje u pravcu veće uspešnosti i efikasnosti. Po pravilu, kada neko isključivo dobija kritike, a bez konstruktivnih ideja šta i kao da promeni, on/ona se tada povlači u sebe i često se čak i utvrđuje u tim štetnim akcijama. Iz otpora i inata (uvređenosti) ili zato što naprosto ne zna odakle i kako bi počeo da se menja (dakle, uviđa problem, ali ne zna kako da ga reši korak po korak), naprosto diže ruke od svega i ubeđuje sebe da je (npr. vlast) ovakva kakva je i stanje u društvu, takvo kakvo je, ipak OK, jer „uvek je bilo tako, i nekako smo preživeli. P

a kako je bilo do sada, valjda će biti i od sada“. Takav rezon vodi opštoj pasivizaciji i mentalitetu kockara. Sreća i rešavanje problema se očekuju od vođe ili neke druge „sile“ spolja, a ne oslanjanjem na sopstvene resurse. Ljudi u Srbiji stoga neće (ili ne mogu) da prihvate slobodu, jer uz nju ide odgovornost. I to je razumljivo.

Jer odgovornost može da se „nosi“ i podnosi samo onda kada nije nerazumna i osvetničko-kritizerska, već kada je razumna i svedena na meru „malog“ čoveka. Kada bi, pre svega, škola i mediji pojedincima pomogli da uče i razvijaju veštine kopinga, onda „mali“ čovek ne bi u tolikoj meri „bežao od slobode“, već bi se spremnije on sam, kao i udruženim snagama sa drugim „malim“ ljudima, hvatao ukoštac sa svojim ličnim i našim kolektivnim problemima življenja.