Zašto roditelji izbegavaju vakcinaciju dece

Na smanjen obuhvat vakcinacijom MMR vakcinom nije uticao samo COVID-19 jer je i pre pandemije bilo nedovoljno vakcinisane dece. Obuhvat je u pojedinim delovima države tako pao na zabrinjavajuće niske procente. U Novom Sadu, recimo, tek svako četvrto dete dobilo je vakcinu, odnosno procenat vakcinisane dece je bio tek 24 odsto. Veliki uzrok je rastuće nepoverenje

Počinje nova školska godina. Deca će ponovo biti u učionicama ili vrtićkim grupama, a osim novih doživljaja, pesmica ili lekcija, kući će doneti i nove viruse, prehlade ili bakterije. Ovo potonje, u tri reči moglo bi biti – muke svakog roditelja.

Nisu ipak sve bolesti jednako bezazlene, odnosno jednako opasne. Ono što bi ove školske godine trebalo da nas zabrine je što poslednji podaci Batuta (za 2021. godinu) pokazuju da je procenat redovno vakcinisane dece rekordno nizak, a potvrdu za to smo dobili i u januaru ove godine kada su se ponovo pojavili slučajevi obolelih od malih boginja (morbila).

Male boginje su tada potvrđene kod osmoro ljudi u Smederevu. U pitanju je bilo šestoro nevakcinisane dece mlađe od tri godine i dve odrasle osobe.

Da su se male boginje ponovo pojavile zbog nedovoljnog obuhvata vakcinacijom, jasno je ukoliko se imaju u vidu podaci Batuta za 2021. godinu.

Izveštaj Batuta za tu godinu pokazuje da je u Srbiji MMR vakcinom, koja štiti od malih boginja, bilo vakcinisano tek 74,8 odsto dece, dok je obuhvat revakcinacijom ovom vakcinom bio 85,8 odsto.

Da bi se postigao kolektivni imunitet, odnosno zaštita celog stanovništva i iskorenjivanje bolesti, potrebno je da se 95 odsto dece vakciniše protiv morbila. Taj procenat je „ciljani obuhvat MMR vakcinacijom“ koju je Batut odredio. Ovaj obuhvat 2021. godine nije dostignut ni u jednom okrugu, a obuhvat iznad 90 odsto dostignut je u svega tri okruga.

To nije bilo prvi put da se u Srbiji pojavljuju male boginje, protiv kojih postoji vakcina i koja je deo redovnog obaveznog kalendara vakcinacije, što znači da bi svako dete moralo da je dobije pre nego što napuni 15 meseci.

Od kraja 2017. godine do juna 2019. godine u Srbiji je vladala epidemija malih boginja. Tada je potvrđeno oko 5.800 slučajeva i čak 15 smrtnih ishoda.

Male boginje i u drugim državama

Međutim, Srbija nije usamljena kada je u pitanju nedovoljna zaštićenost stanovništva od morbila.

Od početka 2023. godine slučajevi obolevanja od malih boginja su prijavljeni u 17 zemalja evropskog regiona SZO (ukupno 53 države od Atlantika do Tihog okeana koje SZO posmatra kao evropski region). Do kraja februara prijavljeno je preko 900 slučajeva, što je više od ukupnog broja prijavljenih slučajeva za celu 2022. godinu, saopštila je Svetska zdravstvena organizacija u aprilu ove godine.

Zbog ovakve situacije, SZO je upozorila da čak i one države za koje je potvrđeno da su iskorenile endemski prenos malih boginja, moraju da budu na oprezu zbog mogućeg „uvoza i širenja ove veoma zarazne bolesti“.

Najveći broj prijavljenih slučajeva su od aprila 2022. do aprila 2023. godine imali Rusija, Tadžikistan i Turska, dok su Austrija, Srbija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Uzbekistan i druge države zabeležile porast broja slučajeva samo od početka 2023. godine.

Ali, gde je nastao problem?

Ono na šta i SZO skreće pažnju jeste propuštena vakcinacija tokom godina pandemije COVID-19. Procene su da je 2021. godine rekordnih 40 miliona dece širom sveta propustilo da se vakciniše protiv malih boginja i to tako što je 25 miliona dece propustilo da dobije prvu dozu, a dodatnih 14,7 miliona drugu dozu vakcine.

Da je upravo COVID-19 bio jedan od problema u Srbiji, potvrđuju i podaci nacionalnog Zavoda za zdravlje.

U prvoj godini pandemije (2020) bilo je za deset procentnih poena manje dece koja su primila MMR vakcinu (obuhvat vakcinacije je pao sa 88 na 78 odsto). Naredne, 2022. godine procenat je otišao još niže, na 75 odsto.

I Batut u svojoj publikaciji o zdravstvenim pokazateljima potvrđuje da je u mnogim sredinama sprovođenje imunizacije odlagano zbog pandemije COVID-19, „iako je Institut za javno zdravlje Srbije naglašavao neophodnost održavanja kontinuiteta i upozoravao na rizike koje sa sobom nosi svaki prekid i posledični pad obuhvata“.

Do odlaganja vakcinacije tokom pandemije dolazilo je sa jedne strane zbog straha roditelja da decu vode u domove zdravlja gde bi mogli da se zaraze, a sa druge strane zbog brojnih promena u organizaciji rada domova zdravlja i bolnica i nedovoljnog broja kadrova koji su radili i na vakcinaciji protiv COVID-19, kao i u kovid odeljenjima.

Nepoverenje roditelja

Ipak, na smanjen obuhvat vakcinacijom MMR vakcinom nije uticao samo COVID-19 jer je i pre pandemije bilo nedovoljno vakcinisane dece. Obuhvat je u pojedinim delovima države tako pao na zabrinjavajuće niske procente.

Novi Sad je jedan od gradova koji je 2021. godine imao neke od najnižih obuhvata vakcinacije MMR vakcinom. Kako je pisao portal 021, tek svako četvrto dete u ovom gradu dobilo je vakcinu, odnosno procenat vakcinisane dece je bio tek 24 odsto.

Zbog toga su stručnjaci i lekari iz Novog Sada apelovali da se uspostavi sistem koji bi sprečio da dođe do epidemije.

Kako za Novu ekonomiju kaže psihološkinja i koordinatorka portala Bebac Jasmina Mihnjak, posebno je zabrinjavajuće to što više nisu u pitanju samo roditelji koji su i inače imali opšte nepoverenje u vakcinaciju, medicinu i nauku.

„Neproverene, naučno neosnovane informacije i glasno zagovaranje navodne štete od vakcinacije, posebno kada je MMR vakcina u pitanju, prevagnuli su i dotiču sada i one roditelje koji su na primer redovno vakcinisali prvo dete, a sada imaju bojazan“, navodi Mihnjak.

Ona ističe da su brojni razlozi zbog kojih roditelji ne žele ili odgađaju vakcinaciju svoje dece.

„Kad bolest ne vidimo mi se nje i ne plašimo, pa nemamo potrebu da se zaštitimo. Jako se malo govori o posledicama malih boginja, a ne viđamo ih često upravo zbog vakcinacije“, kaže ona.

Podsetimo, skeptičnost kada je u pitanju vakcinacija MMR vakcinom najviše je posledica članka Endrua Vejkfilda iz 1989. godine o navodnoj povezanosti autizma i vakcinacije protiv MMR (morbile, zauške, rubeole). Iako su nakon ovog članka mnoga istraživanja opovrgla ovu tvrdnju, teorija o povezanosti autizma i MMR vakcine je stekla mnoge pobornike koji su sa sve rasprostranjenijim društvenim mrežama i internetom postali sve prisutniji i primećeniji.

Batut u svojim smernicama navodi da su nakon brojnih naučnih istraživana i objavljenih članaka, Američka pedijatrijska akademija i centar za kontrolu i prevenciju bolesti SAD, Britanski medicinski istraživački savet i Svetska zdravstvena organizacija još 1999. godine među prvima zauzeli stav da ne postoji uzročno-posledična veza između MMR vakcine i nastanka autizma.

Mihnjak podseća da se pojedini razvojni poremećaji kod dece ispoljavaju u istom periodu kada se deca vakcinišu MMR vakcinom, pa da se čak i po savetu pojedinih pedijatara vakcinacija odlaže.

„Pedijatrima je lakše da odlože vakcinaciju nego da se ubeđuju sa roditeljima, a sa druge strane, lične priče onih roditelja čija deca imaju problem koji oni povezuju sa vakcinom od velikog su uticaja na roditelje. Nije svejedno kad treba dete da odvedeš na vakcinu, a slušaš komšinicu koja ima dete sa autizmom i koja je ubeđena da je to posledica vakcine“, kaže ona.

Upravo zbog primera koje Mihnjak navodi, ključno je da roditelji prilikom odlučivanja o vakcinaciji svoje dece pre svega slušaju stručnjake i zdravstvene radnike. Zbog toga je uloga pedijatara veoma važna, ocenio je za Novu ekonomiju doktor i konsultant za imunizaciju Dragoslav Popović.

„Najviše na roditelje utiču sami pedijatri utoliko što ako su pedijatri potpuno jasni u preporuci za vakcinaciju, roditelji će ih u ogromnom broju poslušati. Ako pedijatri otvaraju pitanje da li se vakcinisati ili ne, takvo otvaranje pitanja može kod roditelja da proizvede sumnju ili bojazan. Tada dolazi do situacije u kojoj treba da se razgovara sa tim roditeljima i da se proba odgovoriti na njihovu zabrinutost“, kaže Popović.

Ipak, Minjak kaže da ni pedijatri više nisu jedini kojima se roditelji obraćaju kada donose odluke.

„Za bilo koji problem roditelji se konsultuju više stručnjaka, prijatelje, internet, društvene mreže. Dobijamo tako gomilu oprečnih informacija u kojima treba da se snađemo.“

Takođe, čak i kada bi roditelji želeli da se obrate stručnjacima, često ne naiđu na razumevanje. Komunikacija u našem zdravstvu je toliko loša i to od samog početka bebinog života – u porodilištu, ocenjuje Mihnjak. Ona pojašnjava da mame danas vuku traume još od porodilišta i dečjih bolnica i to najviše zbog loše komunikacije sa osobljem.

„Potrebno je da svi koji rade sa osetljivim grupama u koje spadaju trudnice, mame male dece, bebe, razumeju koliki uticaj na ovu populaciju imaju i koliko mogu da pomognu ili odmognu samo načinom na koji komuniciraju sa njima. Takođe je neophodno vratiti pravo razvojno savetovalište, vreme koje će stručnjaci posvetiti svakom roditelju i svakoj bebi“, kaže Jasmina Mihnjak.

To bi značilo da se pregledi kod pedijatra u prvoj godini ne svedu uglavnom samo na vakcinaciju i merenje težine, već da lekari sa roditeljima razgovaraju o svim nedoumicama. Dodaje i da su roditelji skeptični zbog opšteg nepoverenja u sistem i raznih spekulacija.

„Mi danas živimo u novom dobu, dobu dostupnih informacija, dobu u kojem je svako od nas negde i prinuđen da se bavi stvarima za koje nismo dovoljno stručni. Na primer, mi smo sami odlučivali koju vakcinu ćemo da primimo protiv COVID-a, a kako neko ko nema nikakve veze sa medicinom, biohemijom, farmakologijom može da donese takvu odluku“, navodi ona.

Pedijatri su najvažniji za podizanje svesti o važnosti vakcinacije