Zatrpavanje problema budžetskim novcem

Analitičari dovode u pitanje svrsishodnost i produktivnost investicija u projekte kao što su stadioni, Ekspo, pa i nekih infrastrukturnih projekata. Otvara se i pitanje kako će vlasti da reaguju na političke pritiske i da li će nastaviti da podršku kupuje novcem – iz budžeta

Mandatar nove vlade, Đuro Macut pročitao je ekspoze po kome bi nova vlada trebalo da se upravlja u svom mandatu. Kao i prethodnih godina ekspoze mandatara pun je opštih mesta, u ekonomskom delu ima lepih želja, manje ili više ostvarivih planova, ali i tragova koji ukazuju kakvu će ekonomsku politiku voditi država.

Macut je istakao da fiskalna disciplina ostaje ključni okvir ekonomske politike, uz ciljani fiskalni deficit od tri odsto BDP-a „koji omogućava finansiranje ključnih investicija u okviru programa ’Skok u budućnost – Srbija Ekspo 2027’, kao i jačanje bezbednosnih kapaciteta države. Primena fiskalnog pravila ograničenja deficita biće odložena do 2029. godine radi potpune realizacije investicionog ciklusa.“

PRIVREDNI RAST ISPOD ČETIRI ODSTO

Ekspo 2027 ostaje prioritet, a Skok u budućnost u koji su okupljeni državni investicioni projekti vredni 18 milijardi evra biće i dalje generator ekonomskog rasta. Inače u ekspozeu se navodi očekivanje da će u periodu 2025-2027. BDP rasti po prosečnoj stopi od 4,4 odsto. Ovo je već za 2025. godinu upitno pošto, na primer, ekonomisti okupljeni oko Kvartalnog monitora smatraju da podaci za prva dva meseca već ukazuju da će rast u ovoj godini biti manji od četiri odsto, dok je procena Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije 3,7 odsto za taj period.

Podaci s početka godine koji ukazuju na ekonomsko usporavanje odnose se i na budžet. U prva dva meseca, prema poslednjim objavljenim podacima, realno, kada se isključi uticaj inflacije, javni prihodi su manji nego u istom periodu prošle godine za 3,2 odsto, ocenjuje se u Makroekonomskim analizama i trendovima (MAT). Prihodi od PDV-a, poreza koji najizdašnije puni državnu kasu, ali i koji je dobar pokazatelj privredne aktivnosti, veći je za samo 0,6 odsto odsto u prva dva meseca ove godine, nego u istom periodu prošle. Akcize, drugi najizdašniji poreski oblik, zabeležile su čak i realni pad od 1,7 odsto.

DUG ISPOD PROSEKA, KAMATE MEĐU NAJVIŠIMA

Iako neki ekonomisti tvrde da mi već sada kuburimo sa dugovima, kao na primer profesor Slobodan Komazec koji je sabrao sva dugovanja građana, privrede i države na 105 milijardi evra i poručio da takvom politikom zaduživanja srljamo u bankrot, konvencionalni pokazatelji zaduženosti za sada nisu loši.

Prema podacima Ministarstva finansija javni dug na kraju februara iznosio je malo više od 39 milijardi evra. U tom trenutku to je iznosilo 44,3 odsto, ali BDP-a koji je projektovan za kraj ove godine. Poređenja radi, samo dva meseca ranije, na kraju 2024. javni dug od 38,9 milijardi evra činio je 47,2 odsto BDP-a.

Treba reći da na nivou EU ovo nije previsok dug. Prosek u zemljama Centralne i Istočne Evrope na kraju prošle godine bio je 49,3 odsto BDP-a, a u Zapadnoj Evropi znatno viši.

Malo lošije stojimo kada se meri udeo otplate javnog duga u BDP-u. U prošloj godini je izdvojeno 1,9 odsto BDP-a za te, neproduktivne, namene. Prosek zemalja CIE prošle godine bio je 1,6 odsto, uprkos većem nivou duga. U tom pogledu u Evropi posebno odskače Mađarska koja je prošle godine isplatila čak 4,9 odsto BDP-a poveriocima na ime kamata i Grčka koja je platila 3,5 odsto BDP-a za kamate na javni dug.

Na kraju, najlošije stojimo po visini kamatnih stopa na javni dug. Iako smo manje zaduženi od proseka, kamatna stopa na naš javni dug prošle godine iznosila je 4,1 odsto. Prosek za zemlje CIE bio je 3,1 odsto, uprkos tome što ga je „pumpala“ Mađarska sa prosečnom kamatnom stopom od 6,9 odsto i Poljska sa 4,5 odsto. Uz Rumuniju koja je na nivou Srbije, ove zemlje plaćaju najskuplje kamate u Evropskoj uniji.

RAZLOZI ZA ZABRINUTOST

Ono što može biti razlog za brigu je što narednih godina obveznice emitovane u vreme najnižih kamatnih stopa u istoriji moraju biti zanovljene, izvesno, znatno skupljim dugom.

Od početka godine država je dva puta emitovala 10,5-godišnje dinarske obveznice u visini oko 136,5 milijardi dinara, a za 13. maj je najavljena još jedna emisija obima 43,5 milijardi dinara.

Za sada je, dakle, javni dug pod kontrolom, ali ekonomiste brine ono što dolazi.

Recimo, na kraju 2009. godine javni dug je bio manji od 30 odsto BDP-a.  Do kraja 2015. udeo javnog duga u BDP je skočio na 67 odsto.

Geopolitička situacija u svetu poslednjih godina je izuzetno nestabilna, uz ratove, prave i trgovinske, koji utiču na ekonomiju.

Zatim, veliki broj stručnjaka dovodi u pitanje svrsishodnost i produktivnost investicija u projekte kao što su stadioni, Ekspo, pa i nekih infrastrukrnih projekata, poput auto-puteva gde bi posao završile i saobraćajnice manjeg profila.

Na kraju, otvara se i pitanje kako će vlasti da reaguju na političke pritiske. Sećamo se pandemije korone i davanja novca iz budžeta šakom i kapom, što se nastavilo i naredne dve godine, a i ni do danas nije prestalo, recimo u vidu besplatnog javnog prevoza u Beogradu, podele po 20.000 dinara beogradskim školarcima, subvencija za stambene kredite mladima ili ad hok povećanje izdvajanja za prosvetu pod pritiskom protesta.

Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu i predsednik Naučnog društva ekonomista Srbije, ističe da je deficit od tri odsto BDP-a dogovoren sa MMF-om i da neće biti problem za javni dug, ukoliko ostane na tom nivou i ako ne dospemo u makroekonomsku krizu.

„Međutim, postoji opasnost da taj deficit bude veći. A do toga može dovesti pad prihoda budžeta. Mogao bi biti problem ako bi vlada imala veći deficit od tri odsto BDP-a bez dogovora sa MMF-om. Ali još ima vremena da se donesu odluke i smanje neki rashodi“, napominje Arsić dodajući da su budžetski korisnici već dobili naloge da smanje troškove, uglavnom materijalne, što opet neke od tih institucija onemogućava da završe projekte koje su započeli.

PUMPANJE PLATA U JAVNOM SEKTORU

Marko Malović, dekan Fakulteta poslovne ekonomije Univerziteta Edukons je znatno pesimističniji u pogledu javnog duga Srbije.

„Teško da će bilo koja Vlada Srbije moći da sastavi mandat, a da ne pristupi nekoj vrsti reprograma duga. Osim toga, nama je već duže vreme fiskalna ekspanzija problematična i uzrok inflatornih pritisaka. Krajnje bi vreme bilo da se to zauzda, dok se ne otme kontroli“, upozorava on mada dodaje i da nema naznaka da će se to desiti.

On ističe i da postoji jedna vrsta populizma u pumpanju plata u javnom sektoru.

„Počinje da se pravi jaz između plata u javnom sektoru i privatnom sektoru, ako ne pričamo o platama menadžmenta i ajtijevaca koji imaju visoke plate.  Većina ljudi koji rade u javnom sektoru nije videla ni deseti deo tih povećanja koja se svako malo događaju u javnom sektoru. Imamo i nedovoljno promišljeno trošenje sredstava. Upitno je kolika je korist za državu od cele te Ekspo priče. Ne vodimo računa o poštovanju fiskalnih pravila već dosta dugo i, zakonomerno, to mora da napravi problem“, ukazuje on.

Ono što predstavlja potencijalnu opasnost za javne finansije je i sklonost vlasti da kupuje podršku budžetskim novcem.

„To je manir garniture na vlasti. Uglavnom se trude da problem zatrpaju novcem. Da li javno ili iza kulisa, ali glavni modus operandi je taj. Jasno je da taj novac ne dolazi iz partijskih članarina, nego, na ovaj ili onaj način, iz budžeta“, napominje on.

NEDOVOLJNA PODRŠKA DOMAĆOJ PRIVREDI

Nemanja Šormaz, direktor Centra za visoke ekonomske studije (CEVES), ističe da je geopolitička situacija takva da je teško išta prognozirati.

„Naš model rasta je takav da se oslanja na investicije iz Zapadne Evrope, ali ona ima stagnaciju ili jako mali rast. Sa carinskim ratom sa SAD pitanje je šta će biti sa tim investicijama. Generator rasta je bila i privatna potrošnja, ali čini se da i to usporava, jer kada vlada neizvesnost ljudi se uzdržavaju od potrošnje“, napominje on.

Tako dolazimo do državnih investicija i duga. Šormaz ističe da je povoljna okolnost to što javni dug nije previsok, ali to ne opravdava zaduživanje za ulaganje u projekte čija je svrsishodnost upitna.

„Neki projekti iz Skoka u budućnost u koji se ulaže 17-18 milijardi evra, trebalo bi da prođu ocenu svrsishodnosti. S druge strane zanemaruju se projekti koji bi bili korisni. Kada stvari krenu nizbrdo lako je upasti u spiralu nadole“, upozorava Šormaz.

On ističe da su nam potrebni projekti koji podižu konkurentnost i produktivnost.

„U ovoj društvenoj i političkoj krizi brine me da taj deficit koji planiraju ne iskoriste za populističke projekte. I to ne samo investicije već i da pribegnu jednokratnim davanjima, kao što su već radili. Dug lako može da postane visok ako se novac troši na neproduktivne stvari kao što su zabavni parkovi, stadioni…“, napominje naš sagovornik podsećajući da se novac delio i kada je vlast imala neupitnu podršku.

„Ko zna šta može sada da im padne na pamet“, kaže.

On predlaže da država podrži domaću privredu, bilo poreskim kreditima koji bi podstakli domaće investicije, bilo osiguranjem izvoza ili nekim drugim programima.

„Firmama koje su okrenute inostranom tržištu potrebna je podrška. Sada država pomaže građevinskim firmama u Srbiji kroz ove projekte. Međutim, percepcija javnosti je da taj Ekspo i investicije ne ulivaju poverenje, da su to korumpirani projekti. Da se finansiraju sopstvene šeme i projekti“, ističe Šormaz.

On upozorava i da je model privrednog rasta zasnovan na SDI i državnim investicijama prevaziđen i da je možda radio u periodu do 2017-2018. godine, ali više ne.

„Taj rast od 3,5-četiri odsto, možda jeste viši nego evropski prosek, ali to je nedovoljno za zemlju na nivou razvoja Srbije. Potrebna su dva, tri procentna poena više da bismo dostizali manje razvijene zemlje EU“, zaključuje on.