Zavodljiva mašta „degenerisanog“ Petra Pana

Kle je jedan od umetnika čiji rad nije mogao da izbegne komercijalizaciju. Njegovi „dečji“ crteži i dalje se kopiraju u milionskim tiražima i kače na zidove ili nose po torbama na koricama rokovnika. Vrlo jasno predodređen da se upusti u umetnost, Kle se skoro slučajno obreo u slikarstvu u koje je ugradio muzičko znanje i muzički dar. Zbog problema koji je imao sa bojom pribojavao se da ne može biti slikar. Putovanje u Tunis promenilo je sve: odličan crtač i boja postali su jedno. U nemirnim godinama, kad je Nemačku progutala nacistička estetika, Hitler ga je proglasio pripadnikom „degenerisane“ umetnosti te su njegove slike spaljivane, a on izvrgavan ruglu. Sada, ovaj se slikar koji je rođen u Švajcarskoj, ali koji nikad nije dočekao švajcarsko državljanstvo, nalazi u svim velikim muzejima sveta, a njegovi teorijski radovi i dalje se izučavaju. Zbog visoke muzikalnosti radova i njihove čvrste konstrukcije, zbog pažnje koju je posvećivao svakom delu, jedan je od retkih slikara koje je nemoguće falsifikovati 

Pol Kle je rođen 18. decembra 1879. godine u Bernu u umetničkoj porodici. Majka njegova bila je operska pevačica, a otac profesor muzike na kantonalnoj Višoj pedagoškoj školi. Kao dete bračnog para okrenutog muzici, stasavao je uz kompozicije velikih umetnika. Iako je njegov rad, na granici predmetnog slikarstva, bio avangardan, njegov je muzički ukus ostao pomalo konzervativan. Imao je veliko poštovanje prema Bahovom delu i kompozitorima 18. i 19. veka, dok u modernoj muzici nije nalazio smisao. Muzičko obrazovanje sticao je kako kod kuće, tako i u muzičkoj školi. Kada je imao jedanaest godina, kao vanredno nadareni violinista, dobija poziv od Bernske muzičke asocijacije za nastup. Crtao je od ranog detinjstva i govorio je da je za njegovo likovno opredeljenje kriva baka koja je lepo crtala i slikala i koja je u njemu rano probudila ljubav prema slikarstvu.

U početku, Pol se opredeljuje za crtež olovkom i usmerava svoj rad na karikaturu. Godine 1898. on odlazi u Minhen i upisuje slikarstvo na Umetničkoj akademiji. Ostaje veran crtežu, ali i nesiguran u pogledu upotrebe boje. Tokom studija, Kle je bio prepoznat kao dobar crtač iako mu je skretana pažnja da mu nedostaje osećaj za boju. Zato je sumnjao da će uspeti da izraste u kompletnog slikara.

Nakon trogodišnjih studija, 1901. Pol putuje u Italiju. Tu se upoznaje sa raskošnim delima renesanse. Međutim, italijanska umetnost ne uspeva da ga promeni. Udružena sa pejzažima, klimom i živopisnim ljudima Italija nije mogla kod njega da pokrene odnos prema boji, neophodnom elementu u gradnji slike. 

Po povratku iz Italije (vreme je uglavnom provodio u Rimu), Pol drži časove i 1905. izlaže seriju bakropisa koji mu donose uspeh. Živeći kod roditelja u Bernu, pronalazi crteže koje je uradio kao dete. Bio je fasciniran njihovim kvalitetom i dahom svežeg, naivnog prikaza, njihovom spontanošću. Ovi crteži dali su mu (razočaranom nastavom na Akademiji) novu energiju i otvorili dalji smer u karijeri. Izučavajući sintaksu i estetiku dečjih crteža, uglavnom se bazirao na svojim dečačkim radovima. 

Prvu samostalnu izložbu održaće 1910. godine u Bernu. Iako između bakropisa izloženih 1905. i ovih izloženih radova nije načinio značajne uspehe u poslovnom životu, u privatnom jeste. Ženi se  verenicom, pijanistkinjom Lili Štrumpf. Sa njom je dobio sina Feliksa kome se posvetio naporedo marljivo radeći, često sam vodeći računa o njemu dok je dečakova majka nastupala. Kleova usmerenost ka dečjoj spontanosti u predstavljanju sveta unutrašnjeg i prikazu ličnog doživljaja sveta spoljašnjeg obogaćena je bila i sinovljevim crtežima. Od 1930. godine celokupna se Polova pažnja okreće dečjoj perspektivi sveta, neposrednosti koja je u njoj iskrena i potpuna.

Od velikog značaja za Pola biće poznanstvo sa Alfredom Kubinom, austrijskim ilustratorom i piscem, 1911. godine. Kubin je pokazao interesovanje za Kleovo slikarstvo i postao jedan od prvih kolekcionara njegovih dela.