Zdravstvo je vraćeno 30 godina unazad

U zdravstvu ima para. Svaka partija koja osvoji vlast „uzima“ ga kao ratni plen. Građani Srbije, poreski obveznici, preduzetnici i srednja preduzeća redovno uplaćuju u zdravstveni fond, dok tajkuni i biznismeni bliski vlasti – ne uplaćuju u Fond  ni po 10 godina. O tome kako se troše pare dovoljno govori činjenica da za poslednjih dvadeset godina nismo videli nijedan završni račun u zdravstvu. U istom periodu uhapšeno je više direktora Fonda zdravstvenog osiguranja. 

Profesor Višeslav Hadži-Tanović je predsednik Udruženja „Privatni  lekari  Srbije“, specijalizirao je u Americi na Texas Heart  Institute, Houston, Le Hospital Lariboisiere Pariz i Karolinska Institute Stockholm. Zato je više nego kredibilan sagovornik na temu – zašto je srpsko zdravstvo dospelo do kritične tačke, da li će imati ko da nas leči u budućnosti i zašto svi osim privilegovanih plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje, a polovina stanovništva, odnosno ko god ima novca, odlazi na lečenje u privatne zdravstvene ustanove. 

Srbija od svih zemalja u regionu najviše izdvaja za zdravstvo, a ono je i dalje među najgorima u Evropi, nedavno je objavljeno u londonskom „Ekonomistu“.  S tom ocenom se slažu i pacijenti i lekari. Kako tumačite  paradoks da se ulaže novac, a da rezultata nema?

Odgovor  je jednostavan. Ako se zna da je srpsko zdravstvo po korupciji među prvima u svetu, onda nije teško zaključiti da novac poreskih obveznika nije trošen za zdravstvenu zaštitu već za „druge svrhe“! Kada pogledate Evropski zdravstveni potrošački indeks („Euro Health Consumer Index“, EHCI) koji svake godine izdaje Evropska unija, mi smo i dalje na poslednjem mestu ili smo oko poslednjeg. Ako smo poslednji u Evropi, čak i iza Albanije ili Rumunije ispred kojih smo svojevremeno bili i za sto mesta, onda je jasno da je reč o raspadu ne samo zdravstvenog, već i političko-ekonomskog sistema zemlje.

Ako se rat i sankcije tokom 10 godina mogu uzeti kao opravdanje za propadanje zdravstvenog sistema, onda se poslednjih 15 godina može okarakterisati kao sistematsko urušavanje putem bezobzirne korupcije, katastrofalnog menadžmenta i beskrupuloznog zapošljavanja nesposobnih partijskih kadrova.

Bez obzira na tešku situaciju o kojoj govorite, činjenica je da se svaka vlast trudi da nad zdravstvom zadrži jaku kontrolu i da na visoke pozicije postavi svoje ljude. Zašto?

Zato što je Fond zdravstvenog osiguranja „zlatna koka“. U zdravstvu ima para. Svaka partija koja osvoji vlast „uzima“ ga kao ratni plen. Građani Srbije, poreski obveznici, preduzetnici i srednja preduzeća redovno uplaćuju u zdravstveni fond, dok tajkuni i biznismeni bliski vlasti – ne uplaćuju u Fond  ni po 10 godina. O tome kako se troše pare dovoljno govori činjenica da za poslednjih dvadeset godina nismo videli nijedan završni račun u zdravstvu. U istom periodu uhapšeno je više direktora Fonda zdravstvenog osiguranja. 

Pojasnite kako funkcioniše sistem korupcije u zdravstvu.

Sistem je jednostavan i dobro razrađen. Korupcija je u vrhu vlasti i najizraženija je prilikom tendera za velike investicije, pri izgradnji ili renoviranju zdravstvenih objekata, kupovini skupe opreme, tenderima za  nabavku lekova i potrošnog materijala za zdravstvene ustanove. Na tenderima obavezno pobeđuju „partijske firme“ i verovatno da deo novca ide u njihove kase i privatne ruke. 

Pre nekoliko godina u jednoj televizijskoj emisiji ministar zdravlja je pitao direktora Kliničkog centra Srbije gde je nestalo 250 miliona evra koliko je dato toj instituciji za investicije. Direktor je odgovorio da o tome nema pojma! U poslednjih  petnaest godina u naše zdravstvo je ušlo neverovatnih 17 milijardi evra. Mi i dalje  ne znamo na šta su te pare potrošene. Od 2001. do 2011. godine Ministarstvo zdravlja je dobilo oko 140 miliona evra za unapređenje zdravstvene zaštite. Sredstva su bila namenjena za modernizaciju menadžmenta u zdravstvenim uslovima, unapređenje prava pacijenata, poboljšanje informatike i uopšte za poboljšanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Pompezno je promovisana i „Strategija razvoja srpskog zdravstva do 2020. godine“, koje je trebalo da bude evropski lider. Obećavani su med i mleko. Pare su potrošene, a dobili smo najgore zdravstvo u Evropi. Normalno, za ovo niko nije odgovarao.

Država je nametnula da plaćamo osiguranje, ali se sama oslobodila obaveze da precizira šta za svoj novac dobijamo u paketu usluga. Kako to objašnjavate?

Reč je o drastičnom kršenju prava pacijenata. Uzmu vam pare, a vi ne znate šta za njih dobijate. Kada je bilo ko od građana potpisao ugovor sa Fondom i da li zna kakva su mu prava? Ko pita pacijenta da li je zadovoljan i da li Fond podnosi finansijske izveštaje poreskim obveznicima koji finansiraju taj Fond? 

Građani su obavezni da plaćaju zdravstveno osiguranje, a ukoliko to ne učine, uskratiće im se zdravstvena zaštita. U svetu ne postoji takvo monopolsko osiguranje. ž

Moj predlog je da se uvede više zdravstvenih osiguranja, jer će konkurencija razbiti monopol jednog birokratski bahatog osiguranja i poboljšaće se kvalitet zdravstvene usluge u korist pacijenta. Uostalom, to je evropski standard.

Da li bi pacijenti kroz privatno osiguranje dobili bolju uslugu za istu sumu novca koja im se sada uzima kroz državno osiguranje?

Dobili bi bolju uslugu za manje para. U privatnom dopunskom zdravstvenom osiguranju, osiguraniku je omogućeno da bira za sebe najracionalniji paket osiguranja i da bira najboljeg doktora, bez potrebe da nekog podmićuje i moli. Privatno zdravstvo je deset puta jeftinije od državnog. U državnom zdravstvu jedan lekar izdržava još deset paramedicinskih osoba, odnosno partijskih kadrova za koje se većinom i ne zna šta rade i da li uopšte rade.

U privatnim klinikama postoji adekvatna oprema. Vi godinama tvrdite da bi kroz drugačiju organizaciju sistem mnogo bolje funkcionisao. Kako?

Poslednjih 25 godina u privatno zdravstvo u Srbiji je uloženo više od 3,5 milijardi evra. Otvoreno je više od 4.500 zdravstvenih ustanova u kojima radi oko 10.000 lekara. Više od 50 odsto pacijenata koristi usluge privatnog lekara, najviše specijalističke preglede i dijagnostiku, a prema nekim anketama, više od 80 odsto građana bi išlo kod privatnog lekara, kada bi mogli sa knjižicom zdravstvenog osiguranja. S obzirom na to da su privatnici već uložili u poslovni prostor, opremu i kadrove, plaćala bi se samo zdravstvena usluga, a uštedelo bi se na nepotrebnim investicijama.

Stara je i žalosna priča o tome da teško bolesni pacijenti ne mogu po nekoliko meseci da dođu na red za zračenje ili hemioterapiju od kojih im zavisi život.

To je i stručno i etički nedopustivo i nemoralno. U privatnom zdravstvu skeneri su iskorišćeni sa oko 10 odsto kapaciteta. Zato ih treba stavili u funkciju ukupnog sistema obaveznog zdravstvenog osiguranja. U tom slučaju pregled na skeneru bi drastično pojeftinio. Ako sada ta usluga na slobodnom tržištu košta oko 10.000 dinara, po ugovoru sa Fondom koštala bi oko 2.000 ili 3.000 dinara i pokrivalo bi ga osiguranje. Pacijent ne bi morao nikoga da moli i da se ponižava.

Kad odete kod lekara opšte prakse, ako imate sreće da zakažete pregled, on više vremena potroši na administraciju, unošenje podataka u kompjuter i prepisivanje recepta nego na pregled. Da li vam se pacijenti žale da sve teže dolaze do lekara, da sve manje pomaže i veza, pod uslovom da je imate?

Za to nije kriv lekar, za to je direktno odgovorno Ministarstvo zdravlja i sam ministar zbog loše organizacije. Srbija je jedina zemlja u svetu koja nema porodičnog lekara. Umesto porodičnog lekara koji je funkcionalniji, jeftiniji i koji bi sve znao o svom pacijentu, a administraciju bi vodila sekretarica, mi imamo prevaziđeni, glomazan, nefunkcionalan i skup sistem doma zdravlja.

To je „kolhoz“ iz doba komunizma, koji je odigrao svoju istorijsku pozitivnu ulogu i kome je vreme da časno ode u istoriju. Nesposobni političari nisu spremni na takvu reorganizaciju i zato se lekari 2/3 vremena bave administracijom, a ne pacijentom, a pacijent gubi silne dane zakazujući preglede i čekajući na recepte.

Kakav je vaš stav prema dopunskom radu zdravstvenih radnika? Kako stati na put zloupotrebama?

U startu smo upozoravali da je neophodno da se regulišu odnosi između privatnog i državnog zdravstva. Želeli smo da se izbegne situacija da kada pacijent ode pre podne u državnu zdravstvenu ustanovu na pregled kod lekara, ovaj mu kaže da nema vremena da ga primi, ali mu zato zakazuje po podne u privatnoj klinici, što pacijent mora dodatno da plati.

Gore od toga je kada se operacije i porođaji naplaćuju u državnim bolnicama i po više hiljada evra. Ovo je pitanje za ministra zdravlja i on to mora da reguliše u korist pacijenta.

Upozoravali ste na sve probleme i greške o kojima po ko zna koji put govorimo. Da li se one sad vraćaju kao bumerang, između ostalog i kroz nedostatak kadrova i masovni odlazak zdravstvenih radnika? Da li će se ostvariti prognoze da uskoro neće imati ko da nas leči?

Kao predsednik Udruženja privatnih lekara često sam bio angažovan u skupštinskim debatama koje su bile organizovane povodom donošenja zakona o zdravstvu. Do sada je bilo čak dvadeset pet verzija raznih zakona, ali se ništa nije suštinski menjalo. Matrica je ostajala ista, stara preko 50 godina, samo su se „šminkali“ stari zakoni. Polupismeni i bahati političari, kao i nekompetentni i nadobudni ministri zdravlja nisu hteli ništa da menjaju, jer za to nisu očigledno imali kapaciteta.

Trudili su se da se ne „talasa“ i da im tako prođe mandat. Brinuli su samo o tome kako da steknu ličnu korist. U vreme vladavine Vojislava Koštunice i Mlađana Dinkića, ja sam se na Odboru za zdravstvo oštro usprotivio usvajanju predloga Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj zaštiti, Zakona o komorama zdravstvenih radnika i Lekarskoj komori. Dva puta smo odbijali te predloge. Zbog političke nagodbe i da ne bi pala Vlada, članovima Odbora za zdravstvo Skupštine Srbije njihove partije su naložile da glasaju za loše zakone i omoguće njihovo usvajanje.

Upozoravao sam da će oni „zaviti u crno“ srpsko zdravstvo. Moje prognoze su se nažalost obistinile i eto nas na poslednjem mestu u Evropi. Mnogo je loše i zbog toga što nam mladi lekari beže iz zemlje. U poslednjih nekoliko godina i više od 200 profesora Medicinskog fakulteta i više od 4.000 vrhunskih specijalista je silom zakona poslato u penziju. Bolnice ostaju bez kvalitetnih i iskusnih lekara, nedostaju pojedine specijalnosti. Mnogi su prešli u privatni sektor. 

Javno ste optužili Lekarsku komoru Srbije za korupciju i da je istureno odeljenje Ministarstva zdravlja.

Da. Lekarska komora je prinudna, represivna agencija Ministarstva zdravlja, koja pljačka svoje članove, vrši pritisak na njih, ucenjuje ih i reketira. Da je to tačno, potvrđuje i izjava nedavno smenjene direktorke Lekarske komore koja je na Skupštini javno optužila jednu interesnu grupu da već 10 godina uzurpira rad Komore i besomučno pljačka lekare kroz članarinu.

Javno smo postavili pitanje: „Gde je nestalo 30 miliona evra lekarskih članarina za proteklih 10 godina?“ Komora na svom zvaničnom sajtu prikazuje da je u Srbiji registrovano preko 30.000 lekara. Svakom od njih, mesečno se „skida“ sa platnog spiska članarina od 1.000 dinara, što na godišnjem nivou iznosi 100 evra po lekaru. Znači 30.000 lekara godišnje uplati Lekarskoj komori tri miliona evra, pa puta 10 godina, to je 30 miliona evra od lekarskih članarina. Za te pare mogla su da se izgrade tri klinička centra. Međutim, para nema. Gde je nestalo 30 miliona evra?

Srpsko lekarsko društvo, Lekarska komora Vojvodine i privatni lekari Srbije obratili su se premijeru, predsedniku države i ostalim najvažnijim institucijama. Tražimo da se pokrene istraga, objave svi finansijski izveštaji, da se uvede prinudna uprava u Lekarsku komoru i kazne svi koji su učestvovali u kriminalnim radnjama. Saga o Lekarskoj komori se nastavlja jer je ostalo „nepotrošeno“ još pet miliona evra lekarskih članarina koje su oročene u banci.

Ko postavlja direktore Lekarske komore Srbije?

Direktora formalno bira Skupština, međutim on je uvek iz vladajuće partije.

Ukoliko ne plaćate članarinu, nećete dobiti licencu.

Licenca je pravo na samostalni rad, a stiče se završetkom medicinskog fakulteta i polaganjem državnog ispita. Svuda u svetu država izdaje licence i odgovorna je za vođenje imenika lekara koji imaju pravo da samostalno obavljaju lekarski poziv. Očigledno da je tu nešto pogrešno napravljeno. A kad je tako, hajdemo da se resetuje sistem. Pa ne može! Zašto?

Zato što je u pitanju veliki novac – tri miliona evra godišnje. Zloupotreba Lekarske komore u cilju zastrašivanja i prinudnog učlanjenja, pod pretnjom zabrane rada, protivna je Ustavu Srbije, a pogotovo što je Lekarska komora registrovana u APR-u kao nevladina organizacija, što potvrđuje našu tvrdnju da članstvo nije obavezno.

Kada biste morali da se operišete, a da možete da birate, da li biste to učinili u Srbiji?

Svako u životu bira ono što je najbolje, ako mu to finansije dozvoljavaju. Ja bih birao najboljeg doktora i kliniku u svetu. Loše niko neće, sem ako ne mora. U poslednje dve decenije pojedini ministri zdravlja, političari, profesori medicinskog fakulteta i imućniji građani operisali su se u inostranim klinikama.

Šta očekujete od ministra Lončara, koji ostaje na toj funkciji i u novom mandatu Vlade?

Vlada Srbije i ministar zdravlja su obećali reforme u zdravstvu i izjednačavanje privatnog sa državnim zdravstvom, s pravom pacijenta da sa knjižicom zdravstvenog osiguranja može da koristi i usluge privatnog doktora. Očekujemo promene.

Nažalost, moja vizija razvoja srpskog zdravstva od pre četvrt veka je i danas aktuelna, što jasno govori da je srpsko društvo protraćilo 25 godina i da je veoma zaostalo u razvoju. Vraćeno je bar 30 godina unazad.