Zelena malverzacija

KARAKTERISTIKA SVIH VELIKIH PROJEKATA OVE VLASTI: IZVOĐAČI SE (GOTOVO) UVEK BIRAJU U NETRANSPARENTNIM PROCEDURAMA, BILO PO MEĐUDRŽAVNIM SPORAZUMIMA BILO PO „LEKS SPECIJALISIMA“, RADOVI REDOVNO KASNE, A KONAČNI OBRAČUN TROŠKOVA PO PRAVILU BUDE ZNATNO VEĆI NEGO ŠTO JE PROCENJENO

Početkom novembra, Vlada Srbije je „stidljivo“ objavila da je izabrala UGT Renewables iz Majamija, SAD, i Hyundai Engeneering iz Južne Koreje kao „strateške partnere“ za izgradnju solarnih elektrana snage 1GW. Odluka i „izboru strateškog partnera“ za posao procenjene vrednosti 1,4 milijarde evra, nije objavljena ni u jednom mediju (uključujući sajt Vlade ili Ministarstva energetike), već samo u Službenom glasniku.

To već samo po sebi ukazuje da nisu „čista posla“. Svaka vlada bi se, u normalnim okolnostima a naročito u izbornoj kampanji, rado „pohvalila“ zaključivanjem velikog ugovora koji treba da značajno poveća kapacitete za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora.

PARTNER BEZ ISKUSTVA

Za razliku od medijske tišine kojom je obavljen „izbor strateškog partnera“, u leto 2021. godine na sva zvona je objavljeno da je u prisustvu predsednika Vučića i američkog ambasadora, sklopljen memorandum o saradnji između Ministarstva energetike i UGT Renewables. Kako je saopšteno, ta kompanija bi trebalo da izgradi solarne panele na oko 2.000 hektara na desetak lokacija, ukupne snage oko 1GW.

Pomenuta kompanija, inače, nema iskustva oko postavljanja solarnih panela u Evropi. Na njihovom sajtu se pominje samo da su bili u pregovorima sa vladom Dritana Abazovića u Crnoj Gori oko izgradnje solarnih panela.

Trebalo je da prođu čak dve godine od potpisivanja memoranduma do prvih konkretnih koraka oko „strateškog partnerstva“. Tako je usred leta, 28. jula, Ministarstvo energetike objavilo javni poziv za izbor „strateškog partnera“ koji treba da izgradi solarne elektrane snage 1 GW, na još nepoznatim lokacijama i da ih preda EPS-u u vlasništvo. U javnom pozivu se procenjuje da je vrednost projekta čak 1,4 milijarde evra.

SUSPENZIJA REDOVNE PROCEDURE

Procedura „izbora strateškog partnera“ je brutalno izigravanje sistema javnih nabavki, tako i pravila na koja je Srbija pristala kada je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i počela pregovore o članstvu u EU.

O čemu se zapravo radi? Posebnim Zakonom o korišćenju obnovljivih izbora energije, donetim još 2021. godine, u vreme kada je ministar energetike bila „transparentna“ Zorana Mihajlović, predviđeno je da se za gradnju solarnih elektrana i elektrana na vetar može u posebnom postupku izabrati „strateški partner“ mimo odredbi sistemskog Zakona o javnim nabavkama.

Iz tog nakaradno zamišljenog postupka isključeni su svi elementi zaštite ponuđača koji važe prilikom redovnih javnih nabavki, počev od toga da na odluku i izbor „strateškog partnera“ ne postoji pravo žalbe. Ne postoji ni obaveza da se javna nabavka blagovremeno najavi, kako predviđa Zakon o javnim nabavkama, da bi zainteresovani ponuđači mogli da se pripreme.

U javnom pozivu propisani su izuzetno oštri, ali i veoma čudni uslovi: od ponuđača se traži da „strateški partner“ ima bar 5.000 zaposlenih (što je samo po sebi besmisleno, jer za ugradnju solarnih panela nije potreban veliki broj radnika), da je u protekle tri godine imao obrt od preko 4,5 milijarde evra, da je u proteklom periodu „imao značajne radove“ na izgradnji energetskih objekata snage 25.000 MW (ali ne i u izgradnji solarnih panela!).

Upravo takvim odredbama javnog poziva išlo se na eliminaciju „nepoželjne“ konkurencije, jer se navode kriterijumi koji su irelevantni za predmetni posao. Tek se na kraju javnog poziva stidljivo navodi da je potrebno da je ponuđač izveo bar jedan ugovor slične prirode za solarne elektrane snage 300 MW.

Drugim rečima, uzima se da je ponuđač kvalifikovan i ako do sada nije izgradio ni trećinu kapaciteta koje bi trebalo da gradi u Srbiji; logično bi bilo da se od partnera traži da je izgradio bar 3.000 MW u solarnim elektranama, jer u Srbiji treba da gradi 1.000 MW.

Pojam „strateškog partnera“ u naše zakonodavstvo je uveden pre nekoliko godina, Zakonom o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju.

Taj zakon je iskorišćen da se američkoj kompaniji Behtel, koja ima posebne veze u vrhu američke administracije, dodeli izgradnja autoputa Pojate-Preljina dužine 110 km. Ugovorena vrednost tog posla je bila 800 miliona evra, ali je došlo do velikog prekoračenja troškova; u budžetu za 2024. godinu navodi se da će se država za taj put zadužiti čak 1,5 milijardi evra (kako će radovi trajati i cele 2025. godine, nije isključeno ni da će nas „strateško partnerstvo“ sa Behtelom koštati čak dve milijarde evra).

PROTIVLJENJE EU

Pomenuti zakon je stavljen van snage na julskoj sednici Skupštine. Zanimljivo je šta je Vlada Srbije navela u obrazloženju poslanicima:

Imajući u vidu da je Evropska komisija više puta, kako pisanim putem, tako i u neposrednim kontaktima, skretala pažnju Republici Srbiji da odredbe Zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju nisu u skladu sa pravnim tekovinama Evropske unije, posebno u delu koji se odnosi na javne nabavke i izbor tzv. strateškog partnera, doneta je odluka na nivou Vlade da se ovaj zakon stavi van snage…

Ono što je posebno bitno napomenuti je činjenica da će stavljanjem van snage Zakona o posebnim postupcima radi realizacije projekata izgradnje i rekonstrukcije linijskih infrastrukturnih objekata od posebnog značaja za Republiku Srbiju, biti „zatvoreno” Poglavlje 5 i Klaster 1, koji su i te kako značajni kod pregovora za pristupanje Republike Srbije Evropskoj uniji.

Odredbe o izboru „strateškog partnera“ u Zakonu o korišćenju obnovljivih izvora energije su identične odredbama iz zakona koji je ukinut na julskom zasedanju skupštine Srbije.

I sada se postavlja pitanje: koga Vlada Srbije pravi ludim kada zbog „zatvaranja Poglavlja 5 i Klastera 1“ ukida jedan zakon da bi maltene sutradan raspisala novi javni poziv po drugom zakonu za „strateškog partnera“ u postupku koji je identičan sa onim iz ukinutog zakona?

Inače, treba reći da su oba zakona doneta na predlog resora koji je u prethodnoj vladi vodila Zorana Mihajlović. Behtel je tada odabran za „strateškog partnera“ i Zorana je postala američki miljenik u Vladi Srbije. Da li ta srećna sudbina sad čeka njenu naslednicu, jer je američka kompanija ponovo izabrana da nam bude „strateški partner“?

DVE GODINE MULJANJA

U Evropi se trenutno gradi veliki broj solarnih elektrana, koje su postale veoma atraktivne usled drastičnog pada cene solarnih panela. Izvesno je da bi Srbija, da je sprovela redovan postupak javne nabavke, imala izuzetno veliku konkurenciju na ovakvom tenderu. Vrednost projekta od 1,4 milijarde evra bi sigurno privukla brojne kompanije, ali su namere vlasti bile, očigledno, da se favorizuje UGT Renewables sa kojim se pregovaralo već dve godine pre raspisivanja javnog poziva.

Nova ekonomija je još 1. avgusta ove godine na svom sajtu objavila kako Vlada Srbije namerava da izabere „strateškog partnera“ mimo zakona o javnim nabavkama, upravo u trenutku kada je Skupština ukinula identičan „leks specijalis“ oko izgradnje infrastrukturnih objekata (jedina omaška u tekstu je bila što se favorizovao UGT Renewables, a ne za Behtel).

Ministarstvo energetike je nevešto demantovalo navode iz teksta, navodeći da je eventualnim učesnicima u postupku obezbeđena zaštita tako što mogu pokrenuti upravni spor protiv odluke vlade, što je naravno potpuna besmislica pošto sud ne može da ceni smislenost ovako nakaradno postavljenih kriterijuma, kao ni cele procedure, koja je zasnovana na „leks specijalisu“. Uostalom, da su namere ministarstva bile „čiste“ i da se želela konkurencija, koristio bi se Zakon o javnim nabavkama.

ĐAVO JE U DETALJIMA

Sa „strateškim partnerom“ tek treba da se ugovore detalji ugovora a, pre svega, finansiranje ovog (preskupog) projekta. Ceo postupak je tako i formulisan, neodređen, jer će se posebno ugovarati ključni uslovi.

Ne treba ni pomenuti da je država mogla da poveri izgradnju solarnih panela domaćim firmama (nije u pitanju nikakva spektakularna tehnologija) da je tender „podeljen“ na niz malih solarnih elektrana, kako će se, uostalom, i cela ova operacija realizovati.

Iskustvo sa Behtelom govori da će ovaj projekat koštati mnogo više od predviđenih 1,4 milijarde evra, što je naravno i posledica netransparentnosti celog postupka. Ali, to je uostalom i karakteristika svih velikih projekata ove vlasti: izvođači se (gotovo) uvek biraju u netransparentnim procedurama, bilo po međudržavnim sporazumima bilo po „leks specijalisima“, radovi redovno kasne, a konačni obračun troškova po pravilu bude znatno veći nego što je procenjeno.

A kada se projekat okonča (sa znatno uvećanom cenom), ta vrednost se registruje kao povećanje BDP-a (to što je cena recimo dva puta veća od realne statistiku ne interesuje). Nevolja je što se za tako naduvanu vrednost radova povećava i javni dug, a on će se sve teže otplaćivati u uslovima visokih kamatnih stopa.