Žene bez naznaka vulgarnosti

Vermer je bio slikar svakodnevice, topline doma, slikar enterijera, bio je slikar žena. Na njegovim platnima ostale su zabeležene njegove ćerke i supruga, što opusu ovog umetnika daje intimistički ton. Johanes Vermer vodio je jedan sasvim običan život, bez velikih drama, bez tuča, bez boemije. Bio je cenjen u svom rodnom Delftu koji je tokom života napustio samo jednom. Međutim, ako je imao sreće da od strane savremenika bude prepoznat, nije imao sreće da duže poživi u vremenu blagostanja. Istorijske okolnosti uslovile su njegovo propadanje i preranu smrt.

Johanes Vermer, ili Jan Vermer van Delft, rođen je 31. oktobra 1632. u protestantskoj porodici srednje klase u Delftu u Holandiji. Bio je drugo dete svojih roditelja. Njegov otac Rajner Janz Ros vodio je gostionicu, ali i radnju gde su se prodavale slike. Bio je i trgovac posebnom vrstom fine svile, što će ostaviti traga na sinovljevim platnima preko prikaza teških draperija koje viđamo u toplim enterijerima. Važno je reći da je barok bio period kad su umetnička dela na svojim zidovima mogli da imaju i „obični“ ljudi, ne samo društvena elita. Srednja klasa tokom holandskog „zlatnog doba“ rado je trošila novac na umetnine.

Da li je okruženje u kom je rastao i stasavao u mladića Jana usmerilo ka umetnosti ili je to bio dečakov izbor, nezavisan od očevog posla, nije važno, bitno je da je budući majstor mirnih „žanr slika“ krenuo putem slikarstva. Ne zna se tačno ko su mu bili prvi učitelji. Pretpostavlja se da je jedan od njih bio Karel Fabricius, učenik velikog Rembranta.

Krajem 1653. godine, Vermer je kao majstor primljen u umetnički esnaf, Udruženje Svetog Luke. To nije bila tada neznatna stavka u biografiji. Kako bi neki umetnik postao član ovog esnafa morao je prethodno šest godina da provede šegrtujući kod umetnika cenjenog od strane Udruženja.

Iste se godine Jan oženio Katarinom Bolnes, katolikinjom čija pobožna, ali i dobrostojeća majka Marija Tins nije želela da blagoslovi mladi par iz strogo verskih razloga. Brak je ipak sklopljen, a u potonjim godinama umetnik je mogao da zadovolji svoju taštu jer je više bio katolik nego protestant. Bračni par Vermer živeo je na spratu prostrane kuće gospođe Tins, gde je slikar imao veliki osvetljen atelje. Ljubav između Katarine i Jana potvrđena je brojnim potomstvom. Gospođa Vermer rodila je petnaestoro dece. Nažalost, četvoro je umrlo dok su bili mali.

Kako je porodica Vermer bila brojna, slikar je morao da se pomuči da bi je izdržavao, što je činio prodajući dela kolega mnogo više nego svoja. Jan nije bio plodan umetnik, radio je prosečno dva do tri platna godišnje, što je zaista predstavljalo vrlo skroman učinak, tim pre što su njegove slike bile malih formata. Priča se da bi sve njegove slike kad bi se postavile jedna pored druge jedva mogle da dostignu veličinu Rembrantove „Noćne straže“. Iako se pretpostavlja da je umetnik naslikao do 60 dela tokom života, tek se 36 sa sigurnošću pripisuje njemu.

Slikom devojke koja pored prozora čita pismo počinje pravi vermerovski period onako kako ga prepoznajemo, po motivima i miru prizora. Od 1657. kada je počeo sa tim, svojim omiljenim motivom, naslikao je dvadesetak slika žena pored prozora, što nije zanemarljiv deo njegovog celokupnog opusa. Kada se uporede njegova dela sa ženama pored prozora kao glavnim junakinjama, jasno se može sagledati obrazac: prozor je uglavnom sa leve strane, devojka je uglavnom sama, zauzeta nekim poslom. Junakinja sa slike gleda kroz prozor, sipa mleko, meri terazijama, svira…

Ponekad je umetnik glavnom modelu dovodio društvo, nekad bi to bila još jedna žena, a nekad, kao na slici „Alegorija slikarstva“, drugi lik na platnu bio je muškarac. Ni prostor u koji slikar smešta svoje modele ne razlikuje se, kao da je stalno u pitanju isti enterijer. Na zidovima su slike i geografske karte, sobom vladaju tišina i mir, tkanine su majstorski prikazane, a opšti utisak je kontemplativan.

Jan Vermer, možemo reći, slikar je žena. To nije neobično, budući da su prvih petoro dece bračnog para Vermer bile ćerke. Slikar je bio, najdoslovnije, okružen ženama. Na njegovim su delima prikazane trudne gospođe. Ni to ne čudi. Za modele je često birao članice svoje porodice, pa kad bi slikao svoju suprugu, s obzirom na česte trudnoće, ona je verovatno tokom mnogih meseci zajedničkog života bila trudna.

Važno je i kako je Vermer prikazivao žene. Jasno je da nisu nosile u sliku ugrađena osećanja koja bi pripadala „muškom pogledu“. One su prikazivane sa nežnošću oca, bez ikakvih naznaka vulgarnosti i strasti.

Na slici koja je pomalo neobična za Vermera, ali koja širi njegovu slavu, predstavljena je sušta ženska čedna lepota i nežnost. Za delo „Devojka sa bisernom minđušom“, umetniku je pozirala ćerka i njegova ljubav i privrženost modelu primetne su na prvi pogled. Devojka setno, skoro melanholično gleda u pravcu svog oca, ona čak ni ne gleda u nas ne želeći da provocira. Iako stoji pred slikarem, ona nije nimalo kruta, slobodna je, skoro je dečje bezazlena i opuštena. Slika je vrlo intimna, čemu nije doprinelo samo to što je jedini objekat na platnu lice mlade žene u poluprofilu, bez ikakvog konteksta, već i ono što iz odnosa među umetnikom i modelom dolazi do posmatrača, oni su bliski, njihov je odnos topao.

Na ovoj slici, ali i još na mnogima, vidimo posebnu plavu boju koja je u 17. veku bila vrednija od zlata. Bio je to ultramarin koji se dobijao od poludragog kamena lapis-lazulija. Slikar je ovu dragocenu boju koristio ne samo da bi prikazao plavi turban, haljinu ili kecelju, on ju je koristio i kao podlogu za druge boje, što je davalo dodatni efekat predmetima.

„Zlatnom dobu“ Holandije došao je kraj kada su sa njom zaratile Engleska i Francuska zbog pomorske i trgovačke prevlasti koju je osvojila. Prodaja umetnina i slika je stala i Johanes je to osetio vrlo snažno. Finansije su se tanjile, dugovi nisu mogli da se vraćaju. Pod tim pritiskom, on je tonuo u očaj i patnju. Nažalost, u to vreme umro je i njegov pokrovitelj. Vermerova žena je govorila da je njen suprug pod teretom odgovornosti i siromaštva za jedan dan umro iako je bio zdrav. Ostavio je nju samu u kući s umetničkim delima koje nije mogla da proda, sa decom koju je morala da hrani i dužnicima koje nije mogla da isplati.

Vermer je umro decembra 1675. godine u Delftu. Imao je samo 43 godine. Bio je vrlo poštovan u vremenu u kom je živeo. Dva puta je bio postavljen za predsednika svog slikarskog udruženja. Ipak, nakon smrti pao je u zaborav i tek je krajem XIX veka ponovo otkriven. Njegova slava tada je porasla toliko da se smatra jednim od najznačajnijih slikara baroka, a posebno ga je voleo Hitler. On je izdao naređenje da se Vermerove slike pronađu i donesu u Nemačku, gde su čuvane do kraja rata. Kada je postalo jasno da gubi rat, firer je naredio da se slike mnogih velikih slikara, među kojima je bio i Vermer, unište. Srećom, to naređenje nije poslušano, te mi danas imamo priliku da se divimo delikatnim i tihim Vermerovim damama.