Živeo baka servis

Mladi roditelja u Srbiji i dalje ne mogu dovoljno da se oslone na formalne sisteme podrške, pa im decu neretko čuvaju bake i deke, a u više od polovine slučajeva ne bi imali gde da stanuju da im nije njihovih roditelja. Ukoliko imamo u vidu da se sve više produžava i radni vek, pitanje je – ima li odmora za bake i deke

Kada je, zbog epidemije korona virusa proglašeno vanredno stanje, zatvoreni vrtići i škole, a starijim sugrađanima se zabranilo da izlaze iz svojih domova, postavilo se jedno pitanje – ko će čuvati decu? Ne idu u školu, a ne mogu da ih čuvaju ni bake i deke zato što su rizična grupa.

Ipak, nije ovo jedina situacija kada se mlade mame i tate oslanjaju na svoje roditelje u vezi sa čuvanjem dece. Čak trećina njih računa na ovakvu vrstu roditeljske pomoći i to skoro svakoga dana, pokazuju rezultati istraživanja „Postajanje roditeljem u Srbiji“ koje su sprovele profesorke Smiljka Tomanović i Milana Ljubičić, kao i docent Dragan Stanojević sa Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pomoć oko čuvanja dece češća je kod porodica koje žive na selu, u proširenim domaćinstvima, ali i kod visokoobrazovanih zaposlenih mladih roditelja. Oni često pribegavaju da im decu pričuvaju roditelji zbog toga što ne mogu dovoljno da se oslone na formalne sisteme podrške, kao što su jaslice i vrtići koji još uvek ne obuhvataju dovoljno veliki broj dece.

„Treba i dalje raditi na proširenju njihovog obuhvata, ali i na poboljšanju kvaliteta rada sa decom. Posebno obratiti pažnju na porodice iz ruralnih područja i iz romske populacije. Pristup predškolskim ustanovama ne sme podrazumevati zaposlenost roditelja s obzirom na to da taj uslov na duži rok veže majke koje ne rade za privatnu sferu“, objašnjava profesorka Smiljka Tomanović. 

Više dece u vrtićima, ali i dalje nedovoljno 

Sa druge strane, podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da broj dece u predškolskim ustanovama ipak raste iz godine u godinu. Tako je u 2018. godini, što su poslednji dostupni podaci, upisano 218.567 dece u državne i privatne vrtiće, što je skoro tri procenta više nego što je dece upisane u 2017. godini, a oko 5,6 odsto više nego 2016. godine. Međutim, i dalje je ispod linije ostalo 6.740 dece za koje nije bilo mesta ni u državnim ni u privatnim vrtićima, a čak 12.296 dece je upisano preko normativa, što potvrđuje da su grupe u vrtićima često prepunjene, a to dalje dovodi u pitanje mogućnost kvalitetnog rada sa decom.

I pored očiglednih nedovoljnih kapaciteta, ministar prosvete Mladen Šarčević je u novembru prošle godine najavio da će jedan od prioriteta tekuće godine biti uvođenje obaveznog predškolskog obrazovanja za svu decu između tri i šest godina. Međutim, ni obuhvat dece obaveznim predškolskim obrazovanjem još uvek nije potpun, naročito među devojčicama. Na primer, u beogradskom regionu, čak 9% devojčica koje spadaju u generaciju koja treba da pohađa predškolsku nastavu, ne ide u obdaništa. 

Veliki problem predstavlja uključivanje osetljivih grupa u sistem predškolskog obrazovanja. UNICEF ističe podatke da samo 9% dece uzrasta od 3 do 5 godina iz najsiromašnijih porodica pohađa vrtić, dok je to slučaj sa samo 6% dece istog uzrasta iz romskih naselja.

Nije retkost da zvaničnici govore o vrtićima, ali te priče neretko ostaju na nivou obećanja. Tako je zamenik gradonačelnika Goran Vesić još u novembru 2018. godine najavio da bi u toku naredne, 2019. godine, trebalo da budu otvoreni vrtići pri sedam gradskih preduzeća koji bi bili specijalno namenjeni za decu zaposlenih, kako je tada preneo „Blic“. Međutim, nakon toga – muk. Tek godinu dana kasnije, „Večernje novosti“ objavile su da JKP „Gradska čistoća“ planira da izgradi objekat za decu svojih zaposlenih, koji bi, prema pisanju ovog medija, trebalo da koriste i deca zaposlenih u „Beograd putu“ i JKP „Pogrebne usluge“, ali je sve „ovo još na nivou ideje i lokacija nije precizirana, kao ni kapacitet objekta“, piše u tekstu.

Mešanje u sve

Čak i kada deca idu u vrtić, bake i deke čuvaju decu u situacijama kada mladi roditelji žele negde zajedno da izađu i kada im to predstavlja gotovo jedino rešenje. Ipak, ima i onih koji ovakvu pomoć gotovo ne moraju ni da traže, jer su stariji članovi porodice gotovo uvek spremni da im pomognu. Ovakvi primeri su najčešći kod mladih sa nižim prihodima, sa srednjim obrazovanjem, naročito kod nezaposlenih majki i onima koji žive u proširenim domaćinstvima gde se podrazumeva da će im se njihovi roditelji bezuslovno naći kada je potrebno nekome ostaviti decu, pokazuju rezultati istraživanja „Postajanje roditeljem u Srbiji“.

U istom istraživanju navodi se da postoji, pak, i ona neželjena vrsta pomoći kada starije generacije počinju da se „mešaju“ u vaspitavanje dece i nameću svoja ubeđenja.

„Njome oni poriču kompetentnost mladih očeva i majki da vaspitaju svoju decu. To čine tako što ih podučavaju kako treba biti roditelj: ’Bilo je situacija kada svekrva kaže da se kupuju deci gluposti, ako kupiš detetu majicu ili pantalone, nebitno’, kaže Ana. Nataliji smeta to što se ’malo deda, malo baba mešaju, treba da jede ovo, manje slatkiša, obuci mu ovo, prehladiće se, nemoj ga voditi ovde, vodi ga onde i tako’”, piše u istraživanju.

Ipak, ovakvu vrstu nametanja najčešće nije moguće izbeći, naročito kada zavise od svojih roditelja, odnosno kada žive zajedno ili zavise od njihove pomoći. Granice lakše i uspešnije postavljaju visokoobrazovani mladi majke i očevi koji su i nezavisniji od svojih roditelja.

Zanimljivo je da se pomoć uglavnom očekuje od ženskih članova porodice (baka, svekrva, tašta), ali i da mlade majke češće računaju na bezuslovnu pomoć svojih roditelja, navodi se u istraživanju. 

„Većina mladih majki očekuje i dobija pomoć i podršku, ali se od njih očekuje da recipročno uzvrate brigom o roditeljima, svojim i supružnikovim“, objašnjava profesorka Tomanović.

Nema dadilja, nema posla

Međutim, kako se objašnjava i u Strategiji podsticanja rađanja, a na šta skreće pažnju i profesorka Tomanović, mlade majke često ne bi bile u mogućnosti da nađu posao i da se aktiviraju na tržištu rada bez pomoći svojih ili supružnikovih roditelja zbog toga što je uslov za upisivanje deteta u vrtić to da oba roditelja budu zaposlena. Čak polovina njih koje ne rade, a htele bi, kao glavni problem navode to da u njihovom mestu nema ustanova za čuvanja dece.

I kada uspeju da decu upišu u predškolske ustanove, mnogi roditelji se suočavaju sa time da većina vrtića radi do 17 ili 18 časova, a da do tada rade i brojni zaposleni u privatnim preduzećima, a rade i u smenama ili se bave nekim specifičnijim delatnostima.

Najveći broj dece (66%) u vrtiću provodi između 9 i 12 sati dnevno, kako pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku, tek tri odsto dece je u vrtiću do 6 sati, a samo 53 odsto dece u predškolskim ustanovama provode više dana, to jeste više od 24 sata.

U pojedinim mestima postoje i vrtići koji rade u popodnevnim časovima, a kako navode iz kabineta ministarke bez portfelja Slavice Đukić Dejanović zadužene za demografiju i populacionu politiku, upravo takvi dežurni vrtići oformljeni su u Zrenjaninu i Žitištu. U ovim ustanovama roditelji koji rade popodnevnu smenu ili se bave poljoprivrednim poslovima mogu da ostave decu u periodu od 14 do 22 časa, a kako kažu iz kabineta, biće mesta za oko 100 mališana.

„U selima u okolini Zrenjanina koja su vrlo razuđena, prvi put su formirane jaslene grupe koje do sada nisu postojale, u vrednosti od 10,5 miliona dinara. Roditelji su do sada bili primorani da decu voze i do 30 kilometara u najbliži vrtić, najčešće u Zrenjanin, koji ima grupe jaslenog uzrasta“, navodi se u nastavku pismenog odgovora kabineta ministarke bez portfelja „Novoj ekonomiji“.

„Skućeni” uz pomoć roditelja

Osim oko čuvanja dece, mladi roditelji često pomoć traže i zbog finansijske i stambene situacije. Takođe, da bi se uopšte odlučili na proširivanje porodice mladi kao presudne preduslove upravo vide stabilnu materijalnu situaciju i osiguran stambeni prostor. Ipak, tek 12% mladih roditelja živi u stanu ili kući koje su kupili uz pomoć sopstvenog novca ili zajedno sa partnerom, a više od 60% mladih živi sa roditeljima ili u stanu ili kući koje su od njih nasledili ili su im ih oni kupili (videti sliku), pokazuju podaci istraživanja „Postajanje roditeljem u Srbiji“.

„Dvostruko je više mladih koji žive u domaćinstvima sa niskim prihodima i istovremeno žive sa svojim roditeljima, nego što je to slučaj kod onih sa višim prihodima. Gotovo identičan je raspored mladih u odnosu na njihov stepen obrazovanja. Trećina mladih roditelja sa osnovnom školom živi sa roditeljima, za razliku od svake šeste osobe sa fakultetom“, piše u istraživanju.

Strategija podsticanja rađanja kao značajno prepoznaje upravo pomaganje mladih roditelja prilikom kupovine prve nekretnine i to subvencionisanjem stambenih kredita, kao i smanjenje troškova stanovanja. Na isti problem skreće pažnju i profesorka Tomanović ističući da bi poseban fokus trebalo da bude na roditelje sa više od dvoje dece. 

„S obzirom na to da je sopstveni stambeni prostor prepoznat kao bitan preduslov roditeljstva,  jedan broj mera bi trebalo da omoguće lakšu kupovinu prve nekretnine, ali i iznajmljivanje stambenog prostora sa zaštićenim cenama stanarina. U prvom slučaju bi povoljni i subvencionisani krediti za mlade i roditelje bez obzira na bračni status, mogli omogućiti onima sa solidnim prihodima da dođu do prve nekretnine. U drugom slučaju treba razmisliti o obaveznim kvotama ’socijalne gradnje’ u javnom sektoru, gde bi stanovi bili iznajmljivani mladim roditeljima po povlašćenim i zaštićenim cenama“, kaže Tomanović.

Država je u poslednje tri godine obezbedila 37 stambenih jedinica za mlade bračne parove u Odžacima, Somboru, Crnoj Travi i Zaječaru, a kako bi podstakla mlade ljude da žive i rade u manjim sredinama, navode iz kabineta ministarke Slavice Đukić Dejanović. Takođe, za započinjanje sopstvenog biznisa za mlade bračne parove u ruralnim sredinama u 28 jedinica lokalne samouprave, u poslednje tri godine, država je izdvojila 161 milion dinara. 

Bez obzira na značaj podrške svojih roditelja, neophodno je da se mladim roditeljima omogući da sami, uz pomoć formalnih sistema podrške budu u mogućnosti da odgajaju svoju decu. Naročito zbog toga što ovakvi aranžmani značajno opterećuju starije generacije, posebno kada se ima u vidu njihovo sve češće produženo angažovanje na tržištu rada, ali i zbog toga što ovaj vid pomoći i zajedničkog života pogoduje opstanku tradicionalnih patrijarhalnih i autoritarnih odnosa u privatnoj sferi.

GRAFIKA 1:

 Deca prema dužini boravka u predškolskom vaspitanju i obrazovanju (izvor: Republički zavod za statistiku):

UKUPNO: 218.567

Do 6 sati dnevno: 7.787

Do 6 sati dnevno, do tri puta nedeljno: 334

Od 9 do 12 sati dnevno: 145.326

U višednevnoj trajanju – više od 24 sata: 53

U PPP (pripremni predškolski program) koji traje 4 sata dnevno: 29.827

U PPP u celodnevnom programu: 35.240

GRAFIKA 2:

Učestalost oslanjanja ispitanika na roditeljsku pomoć – Koliko koristite pomoć svojih

(partnerovih/supružnikovih) roditelja u sledećim situacijama?  

Izvor: „Postajanje roditeljem u Srbiji. Sociološko istraživanje tranzicije u roditeljstvo” Smiljka Tomanović, Dragan Stanojević, Milana Ljubičić

Koliko bake i deke čuvaju decu: 

Skoro svakodnevno – 28,4 

Povremeno – 37,9 

Vrlo retko: 19,2; nikada: 14,6

Nega u slučaju bolesti: 

Skoro svakodnevno – 11,2%

Povremeno – 37,2%

Vrlo retko – 29,4%

Nikada – 22,4%

Finansijska pomoć: 

Skoro svakodnevno – 12,4

Povremeno – 31,1%

Vrlo retko – 30,9%

Nikada – 25,5%

Savet i poveravanje: 

Skoro svakodnevno – 12,9%

Povremeno – 31,4%

Vrlo retko – 28,7%

Nikada – 27%

Pomoć u kućnim poslovima: 

Skoro svakodnevno – 37,2

Povremeno – 20,6%

Vrlo retko – 23,3%

Nikada – 38,8

Broj dece u vrtićima po školskim godinama (državni i privatni vrtići), izvor: Republički zavod za statistiku

2015/2016. broj upisane dece: 199.790, deca koja nisu upisana zbog popunjenosti kapaciteta: 6.422; deca koja su upisana preko normativa: 10.071

2016/2017: broj upisane dece: 206.170, deca koja nisu upisana zbog popunjenosti kapaciteta: 4.200, deca koja su upisana preko normativa: 10.466

2017/2018: broj upisane dece: 212.719; deca koja nisu upisana zbog popunjenosti kapaciteta: 7.887; deca koja su upisana preko normativa: 11.067

2018/2019: broj upisane dece: 218.567, deca koja nisu upisana zbog popunjenosti kapaciteta: 6.740; deca koja su upisana preko normativa: 12.296

GRAFIKA

Stambeni status mladih, izvor: „Postajanje roditeljem u Srbiji. Sociološko istraživanje tranzicije u roditeljstvo“, Smiljka Tomanović, Dragan Stanojević, Milana Ljubičić

Stambeni status Nisu roditelji Roditelji

Živim sa roditeljima 67,7 24,9

Živim u nasleđenom stanu/kući 5,3 27,3

Živim u stanu, kući koju su mi kupili roditelji, rođaci 3,1 10,6

Živim kod rođaka ili prijatelja 1,4 3,2

Živim u stanu koji sam kupio/la sam/sa partnerom 1,1 12,2

Živim u iznajmljenom stanu, kući – stanarinu plaćam sam/a 6,9 7,4

Živim u iznajmljenom stanu, kući – stanarinu plaća neko drugi 7,1 2,1

Živim u studentskom domu 5,6 0

Vlasništvo supružnika (kod partnera, supružnika) 0,6 7,4

Drugo 1,1 4,8

Ukupno 100 100