Zona ekstremnog uživanja

„Kad kažem – sad, ti se zatrči jako i oštro, i sedni tek kad ti dam
znak“, komanduje Bane Miljković, instruktor u tandem paraglajdingu,
nakon što mi je pričvrstio remenje oko butina i privezao me za sebe,
licem okrenutim ka ambisu. Krilo je uredno složeno na poljani i čeka da
ga zategnu konopci, pa da se komore ispune vazduhom i da nas ponese
„nebu pod oblake“. Jedini problem je što ću ja biti prva na tom putu sa
čije je druge strane ponor, ali i to što od moje spretnosti u tih svega
par koraka, zavisi uspeh poduhvata.

A šta ako zabrljam, pitam, a Bane se samo smeška, što uliva poverenje,
kao i 3.500 prethodnih letova udvoje. Tih putnika je bilo svakojakih, od
tri do 88 godina, hitrih i „brzokapirajućih“, ali i onih što misle da
sve znaju, a kad treba da to i pokažu – zaigraju „pipirevku“, sve
misleći da brzo trče, a ne pomeraju se s mesta od otpora vetra… Ima i
laganih čije se greške bez napora otklanjaju, ali i kabastih i
nespretnih, pa valjda neću biti najgora. Dok tako razmišljam, već smo
poleteli i shvatam da je ono malopre bio strah koji je naprosto iščileo
od osećaja sjedinjavanja sa okolinom. Kao da sam neka velika ptica, s
leđa zaštićena „majkom“.

Bane me u toj „pedagoškoj“ ulozi pušta da čujem tišinu i u njoj
razaznam huk vetra dok ga presecamo. Ćuti dok posmatram njive i livade
Rajca iz ljudima nesvojstvene perspektive. „Kakav mir“, gotovo urličem,
što je neprimereno smislu reči i previše bučno za nirvanu, ali je
prirodna posledica adrenalina, slatkog hormona stresa. Bane ne odgovara,
ali osećam da se i dalje smejulji, a razlog otkrivam vrlo brzo: on
dopušta da skliznemo do bujnih krošanja koje izdaleka izgledaju
paperjasto, ali kad se približiš ne deluju ni malo prijateljski,  jer se
u dnu belasaju stene. I taman kad pomislih „gotovo je“, on načini neki
magičan potez i mi se uzdignemo na višu vazdušnu kotu. U stvari, Bane
nije čudotvorac, već iskusni pilot koji koristi termalne struje što dižu
toplotu iz nizine.

Strujanje vazduha je pogonsko gorivo paraglajdera i oko njega se vrti
cela priča. Povoljan vetar se nekad satima čeka, a nekad danima. Vetar
je alfa i omega p raglajdinga, a on danas više neće biti povoljan. Ali,
ja to još ne znam dok „komuniciram sa univerzumom“ i kad počinjemo da se
lagano spuštamo verujem da je to samo kraj prve „vožnje“. Još
uzbudljiviji od letenja, zbog misli da ću pri ateriranju polomiti noge.
To se, naravno, ne dešava, već se spuštamo sasvim meko, baš kao što bi
učinio galeb, uronivši u kratku travu kao u površinu mora. Sledi akcija
skupljanja krila koju predvodi Bane, a ja samo smetam, pa ogromnu
nagužvanu balu nosi do asfalta. Krećemo uzbrdo i ja dahćem, iako on nosi
tovar, pa da me razgali priča dogodovštine iz karijere. Baš na tom
mestu se, kaže, do pre par godina prizemljivao  njegov učenik  general
Momčilo Perišić, odnosno do pre odlaska u Hag i tek što bi dotakao tlo, a
let je kratko trajao jer bi brzo „iscurio“, po njega je dolazilo
obezbeđenje u „ladi nivi“, zaduženo da spreči bekstvo tada haškog
optuženika, a u izvršnoj ulozi njegovog prevoznika do vrha. „Neumorno je
leteo (čitaj: skakao), a oni su neumorno dolazili po njega“, opet se
smeje Bane i u taj mah stiže i naš transport – traktor sa prikolicom.
Sreća što je naišao, jer bi se načekali da neko od Banetovih kolega po
nas siđe i tako propusti poslednju priliku za let. Vetar se pogoršavao i
pretio da zatvori poletište, što nije retkost u jesenje, nestabilno
vreme. To je sve za danas, shvatam, jer Bane se ne upušta u rizike,
budući da je odgovaran za dvoje.

„U ovom sportu postoji i disciplina koja se zove parawaiting“, opet sve izvrće na šalu u kojoj je nervoza suvišna.

Mir je, sigurna sam, kao i vrlo mladalačko lice, stekao dugogodišnjom
„meditacijom“, na šta najviše liči usamljeno lebdenje  – paraglajding,
dok je humor posledica privilegovane vizure s neba, gde su sve zemaljske
brige ništavne. Sa strane gledajući, on bi imao dosta „štofa“ da se
„pravi važan“, jer je pokretač prve škole paraglajdinga (1992) u Srbiji,
„Orao“, prvi sekretar  Saveza paraglajdera  (smanjene) Jugoslavije,
inicijator sastavljanja udžbenika, ustanovitelj nekoliko  poletišta,
tj.  borac protiv administracije koja za ovaj sport tada nije ni čula,
promoter svih „pista“ od Vršca do Pirota i Nove Varoši, a preko Valjeva i
Divčibara. Uostalom, on je prvi od Srba koji je, 1997. poleteo sa
zidina Maču Pikčua. Međutim, do toga slušalac dođe tek u okviru
anegdota, recimo, o ulasku u Nacionalni park koji okružuje drevni grad
Inka. Naime, ženi na biletarnici Bane je bio sumnjiv sa glajderom na
leđima, pa ga nije puštala unutra, ali ni on nije odstupao. U tom
natezanju pojavio se jedan Indios i obratio mu se na kečua jeziku,
misleći da je „njihov“. Ali, uprkos strašnoj sličnosti sa „njima“, on je
bio „naš“, u to vreme Jugosloven, što je onom Indiosu, slučajno
direktoru  Parka, izmamilo usklik „Tito“. Tito je bio propusnica za let
sa zidina, kratak i sladak, jer nevreme se tako naglo diglo da je jedva
uspeo da se spusti na jednu od serpentina koje uvijaju ka gradu, umesto
na planiranu ciljnu tačku u uskom pojasu na ivici džungle. Malo je
ozbiljniji kad priča o opasnostima ulaska u oblak, čemu iskusni letači
hrle, svesni da tu mogu da nalete na ledenice grada ili izgube kiseonik,
ili orijentaciju do mere da ne znaju šta je gore, a šta dole…

„Frka“ je i od upadanja u vrtlog moćan da pilota izbaci gde hoće (pa i
na rumunsku teritoriju, kad se poleće iz Vršca), mršenja konopaca,
uletanja u nepovoljan vetar, naletanja na strujne kablove, gubitka
visine u trenutku  kad nema alternative da se ponovo podignu do mesta
poleta, ili bezbedno slete na nekoj njivi u podnožju brda. Tako, iako
tvrdi da je paraglajding ekstreman samo po zadovoljstvu, čini se da ima i
drugih razloga zašto se sport takvim smatra. Međutim, njegovo
višedecenijsko iskustvo ne pamti incidente, baš zato što je predostrožan
i pun poštovanja prema „višim silama“  – meteorološkim faktorima i
nesavršenstvu tehnike. „Ako se čovek uzda isključivo u samog sebe,
nepotrebno se izlaže riziku, što spada u tzv. Ikarov sindrom“,
objašnjava. Zato od ranog jutra njuši vazduh da oseti iz kog pravca duva
vetar i ne poleće nikad dok plastične trake na vetrokazu ne zavijore iz
idealnog smera (ka licu) i dok god to vijorenje nije ubedljivo i
stabilno. Što je tajna njegovog uspeha da početnu „prpu“ putnika u
tandemu preobrati u euforiju.

Nastavak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“