Još se ne zna da li je za propast Er Berlina kriv konkurent Lufthanza

Er Berlin je pre godinu dana otišao u stečaj i mnogi su tu videli prljavu igru većeg konkurenta – Lufthanze.

Ipak, dubinska analiza pokazuje da se najveća nemačka kompanija nije usrećila propašću berlinskog prevoznika.

Punih godinu dana nakon stečaja crveno-beli avioni sa oznakama Er Berlina zapravo još uvek lete. I u centrali kompanije je još šezdesetak zaposlenih – pre ih je bilo 8.000. Ovi avioni koji lete su zapravo preuzeti od strane britanske kompanije Virgin Atlantic i to ima manje veze sa nostalgijom, a više sa uštedom: boja aviona se ne ljušti, zašto plaćati za novi premaz za čitav Erbas A-330?

Godinu dana nakon tog, za Er Berlin kobnog avgustovsko dana prošle godine kada je proglašen stečaj, bilans propasti ni za koga nije baš slavan. Možda je jedina slava u tome da se jedva pamti tolika državna intervencija kako bi avioni Er Berlina leteli iako je firma propala. Tako su putnici te kompanije ipak sretno stigli kući sa letovanja sa kartama koje su uredno platili.

Lufthanzovci protiv Lufthanze

Nedeljnik Špigel je prošle sedmice opširno izvestio o agoniji Er Berlina. U tvrdnjama da je Lufthanzagurnula manjeg konkurenta u provaliju ključna je osoba Dežms Hogan, šef Er Berlina koji je tamo došao iz Lufthanzine firme British Midland i još više njegov naslednik, čisti bivši lufthanzovac Tomas Vinkelman koji je i proglasio stečaj.

Ali još Hogan je najvećem deoničaru – Etihadu iza kojeg stoji državni fond Abu Dabija (29%) – sve teže mogao objasniti kako Er Berlin gomila gubitke: 2014. je to bilo 377 miliona evra, godinu kasnije 447 miliona, a i za 2017. se već videlo da će godina biti užas. Zaista je završena sa 782 miliona evra gubitka. Zato je Hogan i doveo opet jednog bivšeg menadžera iz Lufthanze Štefana Pihlera da mu hitno napravi plan sanacije.

Ono što je Pihler predložio za Er Berlin je poslednje što bi se Lufthanzi moglo dopasti: jedini izlaz video je u tome da se berlinska kompanija reši svih linija koje donose gubitak i da se usredsredi samo na interkontinentalne linije i pristupne letove na dva aerodroma u Nemačkoj, odakle bi se onda letelo u svet: Berlin i Diseldorf. Upravo to je poslovna politika koja je „zlatna koka“ i Lufthanze.

Svega drugog se treba rešiti, govorio je Pihler, a tu su bili problem i avioni za koje je trebalo platiti odštetu jer bi narudžbine ili lizing bili otkazani. Naravno, trebalo je platiti otpremninu zaposlenima i to „rezanje“ bi koštalo oko 350 miliona evra. Ali nakon toga, smatralo se, Er Berlin će konačno odleteti u plus.