Momir Turudić: Eksplozija je Liban dovela na rub izdržljivosti

Intervju sa Momirom Turudićem, novinarom nedeljnika “Vreme”, za podcast “Dan posle”

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

U ovoj epizodi ćemo se baviti tragedijom i agonijom naroda u Libanu. Pre nego što pređemo na aktuelnu situaciju, da li možete da nam date neku okvirnu sliku o Libanu kao zemlji? Koje su to etničke i verske specifičnosti te bliskoistočna zemlje? 

Momir Turudić: Za Liban je, pre svega, karakteristično to da na jako malom prostoru ima neverovatnu mešavinu kultura, religija i prirode. Teško ćete na svetu naći drugu zemlju koja je na takav način, slobodno mogu reći, blagoslovena. Od vrlo duge Mediteranske obale, do prelepih, visokih planina… Na Bliskom istoku, po meni, nema zemlje koja na nekih par stotina kilometara od severa do juga, i mnogo manje od istoka do zapada, ima toliko lepote da ponudi. 

Međutim, neke od tih stvari su se, nažalost, pokazale i kao prokletstvo Libana. On je neka vrsta kapije između Bliskog istoka i Evrope, i još od Feničana, preko rane hrišćanske civilizacije, i kasnije islamske, je na tom malom prostoru toliko toga izmešano, da je to prosto neverovatno videti, i to je ono što u Libanu na prvi pogled fascinira. Nažalost, od građanskog rata pa nadalje — mada je, naravno, njegova istorija i pre toga bila burna — pokazalo se da ta mešavina može da bude i te kako eksplozivna. 

Iako u Libanu žive i Grci i Jermeni, kao i nešto Kurda, većina Libanaca sebe definiše kao Arape. Međutim, među tim Arapima nalaze se muslimani suniti, šiitski muslimani, Druzi, ali i hrišćani različitih denominacija… Najviše je maronita, ali prisutni su i grčki pravoslavci, aramejci, i druge, manje hrišćanske zajednice. To je prelepo videti u miru, ali u ratu, kakav je bio građanski rat koji je u Libanu trajao od 1974. do 1990. godine, to se pokazalo kao strašna mešavina, jer su sve te fakcije imale svoje sukobljene milicije i vojske. 

Kako se Liban izvukao iz građanskog rata, i šta se posle dešavalo? 

MT: Rat se završio 1990, i tada je ceo Liban, ali pre svega Bejrut, bukvalno podignut iz pepela. Od tad pa nadalje je održavana osetljiva ravnoteža između svih tih religijskih i etničkih grupa — uz, naravno, tragične epizode, poput rata sa Izraelom 2006. Duboke posledice su ostavili i neki politički atentati, kao, recimo, ubistvo Rafika Haririja, bivšeg premijera 2005. godine, zatim povlačenje sirijske vojske, i potom jačanje stranih uticaja… Sve to je Liban, na neki način, držalo na ivici dugo godina. Onda je ova poslednja kriza eskalirala u prethodnih godinu, godinu i po dana — ali je ona, za razliku od ranijih, pre svega ekonomska. 

Eksplozija koja se desila je bila kap koja je prepunila čašu, i ona je nad Libanom stvorila neku vrstu „savršene oluje“ — u sred strašne ekonomske krize, permanentnih političkih previranja, zatim epidemije COVID-19 koja je pogodila i Liban, uz izbegličku krizu koja traje od početka rata u Siriji, od 2011. godine — ona je u Libanu stvorila jednu tragičnu situaciju, gde je ovo što se desilo u Bejrutu celu zemlju dovelo na rub izdržljivosti. 

A šta je, u stvari, problem sa libanskom ekonomijom? Na prvi pogled bi se reklo da je to država na prilično dobrom položaju… 

MT: To je kombinacija većeg broja stvari. Recimo, Liban je jedina arapska zemlja pored Jordana koja nema naftu… U tom regionu postoji neka vrsta crnohumornog gledišta da je najgore biti zemlja na Bliskom istoku, a nemati naftu. Mada se mnogo puta pokazalo da se ni oni koji imaju naftu zbog toga nisu naročito usrećili… Liban je svoj dosadašnji prosperitet, pogotovo posle građanskog rata, dugovao, pre svega, svom finansijskom sistemu. U poređenju sa ostalim arapskim zemljama, Liban je na neki način najotvoreniji i najslobodniji u odnosu na svoje okruženje, i turizam je takođe mnogo doprineo njegovom usponu. 

Nažalost, kao i u mnogim drugim državama Bliskog istoka, osnovna odlika tamošnjih političkih elita je korumpiranost. Još od obnove Libana 1990. godine, u koju je veći deo sveta uložio ogroman novac, pričalo se o milijardama dolara koje su tada proćerdane, odnosno proneverene. Ta korupcija je polako nagrizala čitavu državu, i to je jedan od glavnih uzroka demonstracija koje su počele pre godinu i po dana. Libanci inače imaju ogromnu dijasporu, i od njih u zemlju stižu neke donacije, ali je kombinacija svih tih stvari: ekonomske krize koja je počela svuda u svetu, strahovite unutrašnje korupcije, pritiska koji cela zemlja oseća zbog više od milion izbeglica iz Sirije koje su 10 godina u Libanu, plus ovih političkih problema o kojima govorimo, kao i konstantne tenzije sa Izraelom, tenzija u regionu… Sve to zajedno je dovelo do toga da zemlja počne ekonomski da tone. Strane sile novac koji daju kao pomoć uslovljavaju onime što se dešava na unutrašnjoj političkoj sceni, i kad se sve sabere, to je dovelo do toga da zemlja dođe u situaciju u kojoj jeste. 

A ko je, u stvari, organizovao lanjske proteste? Da li je to bio jedan od onih protesta u onom talasu koji je zahvatio i nas, koji su spontano organizovani preko društvenih mreža, ili je tu neko vukao konce iz pozadine? 

MT: Meni se čini da je ekonomska kriza u Libanu — uz sve ove probleme o kojima govorimo, političke i ostale — dostigla takav nivo, da je došlo do neke vrste spontanog revolta. Naravno da, jednom kad krene, i ta vrsta spontane pobune može da bude dirigovana sa ove ili one strane — ali, po onome što čujem od ljudi koji žive u Libanu, i stranaca i naših, reklo bi se da ljude pre svega motivišu gnev i ogorčenost zbog stanja u kome se zemlja nalazi. Kada dođe do takve situacije, kada takva vrsta protesta uzme maha, vrlo ih je teško i kontrolisati i obuzdati. Protesti koji su dirigovani sa strane — kao što je, na primer, verovatno bila takozvana Kedar revolucija 2005. godine, posle ubistva Haririja — takvi protesti se lakše i smire. Kada se dođe u ovakvu situaciju, onda je to već mnogo teže kontrolisati, i tako nešto mnogo lakše prelazi u neku vrstu anarhije, kao što možemo da vidimo poslednjih nekoliko dana na ulicama Bejruta.

Osim gnevnog naroda, ko sve želi smenu vlasti u Libanu? Koje regionalne sile tu imaju svoj interes? 

MT: Mislim da to ne možemo definisati samo kao želju za smenom vlasti. To je borba za kontrolom nad čitavom zemljom — a nabrojati sve sile koje u tome učestvuju je gotovo nemoguće… Pođimo, recimo, od zapadnih država. Tu je, pre svega, Francuska, koja je kolonijalna sila u čijoj je Liban bio nadležnosti, i koja takvim sledom stvari ima i najveće interese, pa na neki način i najveću moć nad Libanom. Videli smo da je Makron bio prvi strani državnik koji je posle eksplozije posetio Bejrut. U prethodnim decenijama ko se tu nije izređao — i Amerika, i bivši Sovjetski Savez, kasnije Rusija, i sve velike zapadne sile… Naravno da svi oni Liban posmatraju kao jedno od ključnih mesta na Bliskom istoku. 

Ako govorimo o regionu, tu je tek prava gungula onih koji bi želeli da u Libanu imaju što veći uticaj… Pre otprilike godinu dana, ili možda malo više, imali smo onu bizarnu situaciju kada je bivši premijer Hariri otišao u Saudijsku Arabiju, i tamo faktički bio zatočen u nekoj vrsti kućnog pritvora. Dalje — Sirija, prvi sused Libana, koja se za ovih poslednjih devet godina rata faktički raspala, oduvek je Liban smatrala delom svoje teritorije. Tu je naravno i moćni sused Izrael, sa kojim Liban praktično nikada nije ni sklopio mir… Između njih se na skoro na dnevnom nivou dešavaju incidenti, koji povremeno prerastaju u veće sukobe — poput poslednjeg velikog rata, koji se vodio 2006. godine. Tu je, naravno, i Iran, koji preko te, nazovimo je konfesione osovine, i te kako ima interese da u Libanu podržava šiitski Hezbolah. Naravno, tu su i zemlje iz Persijskog zaliva, poput Emirata i Katara, kao i Turska i drugi moćni igrači… Mala je Liban zemlja da bi trpela toliki uticaj, i zbog toga je verovatno i njegova istorija ovih prethodnih decenija toliko nesrećna. 

Koliko se još uvek osećaju posledice građanskog rata u Siriji, u smislu ekonomije i političkih i međukonfesionalnih odnosa u Libanu? 

MT: Dovoljno je prisetiti se kako je to izgledalo 2015. godine u Evropi… Tada je šokantno delovalo to što je milion izbeglica ušlo u Evropu za nešto manje od godinu dana, i svi su govorili samo o tome. Liban ima između milion i milion i po sirijskih izbeglica, ne zna im se tačan broj — a to je zemlja koja ima duplo manje stanovnika nego Srbija, i ti ljudi su tamo već skoro 10 godina. U jednom trenutku se pojavila informacija da u školama u Libanu ima više dece izbeglica iz Sirije nego što ima dece iz Libana, i mislim da to možda najbolje govori o tome kakav to pritisak predstavlja za tu državu. Opet kažem, Liban i Sirija su jako bliske zemlje, po mnogo čemu, ali toliki broj ljudi na tako malom prostoru — oni su mahom koncentrisani na istoku Libana, u dolini Beka, ali ima ih i širom zemlje — bi predstavljao neverovatan problem za bilo koju ekonomiju ili državu sveta. Pritom, Liban je to već relativno nedavno prošao i sa stotinama hiljada palestinskih izbeglica, kao i sa unutrašnjim izbeglištvom ljudi koji su se, tokom tog petnaestogodišnjeg građanskog rata, selili iz jednog u drugi kraj Libana bežeći od sukoba… 

Hajde da se vratimo na eksploziju koja nam je poslužila kao povod za priču o Libanu. U prvim trenucima nakon eksplozije, Tramp ju je okarakterisao kao napad. Koliko ima osnova za sumnju da to jeste bio napad, i koliko uopšte znamo o tome šta je bio uzrok? 

MT: Konačni rezultati istrage će to pokazati. Po mom mišljenju, na osnovu ovoga što se do sada videlo, ne verujem da se radi o nekakvom napadu. Uzrok je verovatno ljudski nemar, i to što, kada u jednoj zemlji svi standardi počnu da klize nadole, kada ona počinje da propada, onda se o takvim stvarima jednostavno ne vodi računa. Širom arapskog sveta, ali i na našim prostorima, postoji taj sindrom „neće valjda…“ Uostalom, videli smo kako se taj materijal našao u skladištima — tako što je zaplenjen. Meni se čini da je mnogo verovatnije to da se, i pored bezbrojnih upozorenja koja su dolazila od nadležnih u luci, tu čekalo da se vidi ko će taj materijal prodati, šta će se s njim uraditi, sve misleći: “Ma, neće valjda nešto da se desi…” 

Da neko napadne — pominju se Izraelci, i ostalo — to nema nikakve logike… Nije to nikakav ciljani napad, koji bi oslabio ovu ili onu frakciju i nekome doneo prednost, to je napad koji čitav Liban baca na kolena. Ova eksplozija je Bejrut vratila u jedno stanje — doduše, ne onakvo u kom je bio posle građanskog rata, jer je tada taj grad zaista ličio na Hirošimu… Ali ovime je jedan od najlepših gradova na Bliskom istoku zaista vraćen decenijama unazad. Čini mi se, opet kažem, da je to posledica gomile ovih faktora o kojima govorimo: ljudskog nemara, korupcije, i jednog opšteg stanja u kome, i kada se mnogo veće nevolje dešavaju u zemlji, neko odmahuje rukom i kaže: „Ma, rešićemo to kasnije…“ I tako se, tim procesom, jednostavno dođe do situacije do koje se, nažalost, sada došlo. 

Navodi se da je oko 300.000 ljudi ostalo bez krova nad glavom. Gde sad spavaju ti ljudi?

MT: Kod rođaka, raseljeni po zemlji, a neki su i na ulici… Prijatelji iz Bejruta kažu da mnogo ljudi još uvek ne uspeva da uđe u svoje stanove i kuće, jer je ogroman broj zgrada toliko oštećen da je opasno vratiti se. U nekom narednom periodu, kada pažnja sveta bude malo popustila, to će biti strahovit, ogroman problem, i za Liban i za Bejrut. Opet kažem, Bejrut se 1990. godine podigao iz pepela — kako je nekad izgledao, o tome svedoče slike koje su raspoređene i na aerodromu u Bejrutu, i svuda u gradu. Zaista je fascinantno kako je taj grad posle građanskog rata ponovo izgrađen. Razaranje nije tog ranga kakvo je tad bilo, ali je situacija u svetu mnogo drugačija. Svi se bave epidemijom, svi se bave ekonomskom krizom koja potresa bukvalno čitavu planetu, i sigurno je da će i pomoć, kolika god da bude, koja bude stigla u Bejrut biti nedovoljna… Čak i samo da se saniraju posledice ovoga što se sada desilo, a o posledicama ekonomske krize da ne govorim. 

Povodom ove eksplozije mnogi upiru prstom u Hezbolah kao nekog ko je odgovoran za to što se desilo. Koliko mislite da te sumnje imaju osnova, i hoće li ta eksplozija i taj utisak o njihovoj odgovornosti oslabiti uticaj Hezbolaha u Libanu? 

MT: Mislim da takve priče i glasine nemaju baš mnogo osnova. Nema nikakve logike da bi Hezbolah uradio tako nešto… Čini mi se da je to mnogo više stvar politike u kojoj se za bilo šta loše što se desi u Libanu odmah upire prstom u Hezbolah — tome su sklone pre svega Sjedinjene Američke Države, Izrael i njihovi saveznici. 

Ne nužno napadom, nego možda nekom neodgovornošću, i nekim igrama oko tog amonijum nitrata… 

MT: Više mi mnogo izgleda bliža pameti verzija po kojoj su te igre oko amonijum nitrata bile vezane za novac: ko će ga prodati, i ko će šta s njim uraditi. To nije vezano za etničku i versku pripadnost, nego jednostavno za korupciju — koja je u Libanu, kao što mnogi gnevni građani na ulicama kažu, endemska — i nemar, pre svega. Da li može doći do posledica zbog toga što se upire prstom u Hezbolah? Nažalost, moguće je. Ove demonstracije koje već dugo potresaju Liban nisu do sada imale tu versku i etničku dimenziju, ali ako pogledamo u prošlost Libana i sve što se u ovoj zemlji dešavalo, nije nemoguće da bilo kakva vrsta incidenta, demonstracija i neke borbe skrene na tu stranu — što bi po Liban, u ovom trenutku, bilo katastrofalno. 

Ko sad zapravo ima kontrolu nad zemljom? Videli smo da demonstranti upadaju u vladine zgrade, i da vlasti imaju problema da ih iz njih isteraju… 

MT: Libanski sistem vlasti, koji je uspostavljen još sa ovim počecima nezavisnosti zemlje, kada je u zemlji bilo nešto više hrišćana od muslimana, je vrlo komplikovan. Još jednom, kad kažemo hrišćani, to podrazumeva hrišćane maronite, kojih je najviše, ali i pravoslavne Grke, Asirce i druge denominacije… Dok među muslimanima, koji sada verovatno imaju većinu, ima nekih 27-28% sunita, 27-28% šiita, pet-šest procenata Druza — koje možemo nazvati nekom vrstom grane šiitskog islama, mada ih mnogi u okviru islama ne priznaju za svoje istovernike. 

Dakle, ravnoteža moći između tih grupacija se osigurava tako što se na vladajućim pozicijama — premijera, predsednika, zapovednika oružanih snaga i tako dalje — moraju naći ravnopravno zastupljeni šiiti, suniti, hrišćani i Druzi. Vlast u Libanu podrazumeva kombinaciju svih ovih, pre svega religijskih grupa, i anti-režimski protesti su usmereni protiv vlade i političke elite kao takve, a ne neke pojedinačne grane ili grupacije. Demonstranti već mesecima govore da bi želeli neku novu raspodelu snaga, ali je u ovom trenutku dosta teško razabrati šta je tačno to što bi taj gnevni narod zadovoljilo… Smena trenutne političke elite — da. Dolazak nekih drugih ljudi, isto da. Ali ko će to biti, i kakva će tu biti ravnoteža snaga, to ne zavisi samo od Libanaca, već i od mnogih spoljnih faktora, to je sigurno. 

Kakve posledice ova kriza u Libanu može da ima po region, i da li sada možemo da očekujemo neki talas izbeglica iz Libana, kao onomad iz Sirije? 

MT: Ne verujem. Što se tiče talasa izbeglica, Liban je mnogo manji. Takođe, opet kažem, Liban ima i moćnu dijasporu… Ali je, naravno, moguće da će doći do neke vrste destabilizacije situacije u čitavom regionu. Ceo taj region je već jako dugo u nevoljama do grla — pogledajmo samo šta se sve desilo od početka Arapskog proleća… Sirija je zemlja koja faktički ne postoji. Iako se donekle smirio taj građanski rat, svakako su ostali mnogobrojni problemi koji nisu rešeni. Zatim problemi sa Izraelom, Palestinom, i tako dalje… 

Liban je jako mala zemlja, sa relativno malim brojem stanovnika u odnosu na svoje susede, ali predstavlja ključnu tačku u regionu. Ponoviću, to je u miru koji je pre ovoga vladao bila neka vrsta ventila, gde je dolazilo jako mnogo turista i iz arapskih zemalja. Finansijski sistem Libana, i čitav njihov način života je bio neka vrsta Evrope i Zapada na Bliskom istoku — to je bila jedna sjajna mešavina. Ako bi Liban nastavio da tone u haos, to bi sigurno imalo teške posledice, i to ne samo na njegove susede, poput Sirije, već na Bliski istok kao takav. Sedište Hezbolaha je u Libanu, Izrael je u prvom susedstvu — ako opet krene da se dešava nešto poput građanskog rata ili raspada Libana, bolje je ne razmišljati na šta bi to ličilo u čitavom regionu… Mislim da sam negde video naslove “Zemlja koja je već bila na kolenima, oborena na zemlju” — i to je možda najtragičnija definicija onoga što se u Bejrutu desilo.