Negativne posledice ekonomske situacije u Turskoj mogu da se drže pod kontrolom

Tržišta u Turskoj od nedavno beleže dramatičan pad – pored turske lire, koja je izgubila skoro pola svoje vrednosti od početka godine, kamatne stope su se toliko povećale da su se kratkoročne državne hartije od vrednosti prodavale po stopi od skoro 25 procenata (dok je referentna stopa iznosila „samo“ 17,75%), a snažna povećanja prinosa značila su da je desetogodišnja državna benchmark obveznica vredela manje od 70 odsto svoje nominalne vrednosti.

Troškovi osiguranja protiv difolta turske države (mereni petogodišnjim CDS svopom) povećali su se čak do nivoa viđenih tokom krize 2008-09. godine, što je značilo da su tržišta smatrala da je veća verovatnoća da će Turska prestati da izvršava svoje obaveze nego Ukrajina ili Pakistan.

Glavni razlog za slabost valute i visoke kamatne stope u Turskoj je, u suštini, prilično jednostavan: zemlji je potrebna čvrsta valuta kako bi finansirala svoje otkupe spoljnih dugova koji dospevaju i deficit bilansa tekućih transakcija. Da bi investitori obezbedili neophodna sredstva za to, kamatne stope moraju da budu dovoljno atraktivne (odnosno dovoljno visoke).

Već je postojao pritisak na turska tržišta pre nego što su došle nepovoljne vesti iz Turske, obzirom na to da su troškovi finansiranja u američkim dolarima rasli, usred pooštravanja monetarne politike Federalnih rezervi SAD. U takvim uslovima, nedavna događanja u Turskoj su praktično dolila ulje na vatru. Centralna banka Turske je oklevala da poveća kamatnu stopu u takvom okruženju, što je zabrinulo investitore, pa se dogodilo da su tržišta počela da zahtevaju dodatna povećanja kamatne stope nakon što su videla prethodnu neaktivnost centralne banke.

Veoma važan faktor je i pogoršanje odnosa sa SAD, što je kulminiralo povećanjem carina na turske proizvode od čelika i aluminijuma. Trenutno se ne nazire kako i kada će situacija u Turskoj biti razrešena.

Posmatrajući naš region, međutim, možemo da vidimo da negativne posledice situacije u Turskoj mogu da se drže pod kontrolom. Izvoz u Tursku je u rasponu od 1,0 procenat do 4,0 procenta ukupnog izvoza (a samo 0,4 do 1,3 procenta BDP-a), što je minimalan iznos u poređenju sa jednom petinom ili jednom četvrtinom udela nemačkog izvoza u BDP-u. Pored toga, CIE i Turska suštinski ne mogu da se porede. Zemlje u regionu uglavnom mogu da se pohvale suficitom ili manje-više uravnoteženim bilansom tekućih transakcija, neto eksterni dug je doživeo značajan pad od perioda krize, a inflacija se takođe nalazi na niskom jednocifrenom nivou.

Iako su valute CIE zabeležile umeren pad usred pogoršanog sentimenta prouzrokovanog kolapsom turskog tržišta i dodatan manji pad bi mogao da se očekuje ukoliko bi se situacija u Turskoj dalje pogoršala, takav pad u CIE ne bi trebalo da prouzrokuje veće probleme. Pored toga, ukoliko bi turski problemi popustili u bliskoj budućnosti, to bi imalo pozitivan efekat na tržišta CIE.