Odluku da Aja Sofija postane džamija stručnjaci dočekali sa nevericom

Razgovor sa dr Jasmina S. Ćirić, docentkinjom Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu i spoljnom saradnicom Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, povodom odluke da se Aja Sofiji ukine status muzeja. 

Sa kojim utiskom ste dočekali vest da će Aja Sofija ponovo biti džamija? Zašto je to izazvalo reakcije širom sveta? 

Pritisci turskih nacionalističkih grupa na čijem čelu je predsednik Redžep Tajip Erdogan, već dugo su na snazi. Pomenute grupe su godinama nastojale da izmene namenu Aja Sofije u Istanbulu. Svake godine, 29. maja, organizovani su protesti, sasvim tendenciozno smišljeni budući da u hrišćanskoj svesti, ali i u svesti turskih državljana koji su nastrojeni ultranacionalistički, još uvek postoji sećanje na 29. maj 1453. kada je Carigrad pao, a Mehmed II Osvajač ušao u grad i kada je, naposletku, Aja Sofija pretvorena u džamiju. Imajući u vidu dugogodišnje najave da će Aja Sofija postati džamija, smatram da su brojni stručnjaci ipak ovu vest dočekali u neverici iako je, istini za volju, 2013. godine jedan drugi hram, u Trabzonu, sa istom hramovnom posvetom, pretvoren u džamiju. Odluka kojom je Aja Sofija u Istanbulu dobila ponovo status džamije pokazuje da oni koji su je usvojili i doneli apsolutno ne uvažavaju bogatu i višeslojnu istoriju ove građevine. 

Iz vaše perspektive, šta je tačno ugroženo i dovedeno u pitanje ovakvom odlukom turskog predsednika?

Кada pomislite na ostatke Carstva koje danas nazivamo Vizantijom, svakako da je jedna od prvih asocijacija hram pod čijim svodovima su kao memorija uzidani brojni događaji koji su obeležili hrišćanski i otomanski svet, a to je Aja Sofija.

Кada je pre više od dve decenije Haralambos Statakis napisao studiju „Sveta Sofija – mistička svetlost Velike Crkve i njena arhitektonska odežda“, jedno poglavlje je zaključio rečima da je to mesto i obrazac besmrtnog života jer u njoj živi Logos kao slika svetlosti. Kada pomislite da je reč o jedinstvenoj građevini čiji ktitor je zapravo želeo da pokaže da je ta građevina stanište Logosa i Reči kao medijuma stvaranja sveta, da je prilikom ceremonijalnog ulaska izgovorio reči „Solomone nadmašio sam te“, aludirajući na činjenicu da je pomenuti jevrejski vladar, po legendi najbogatiji, sagradio čuveni prvi Hram u Jerusalimu, onda uistinu postajete svesni da je reč o spomeniku prvorazrednog značaja za celokupno čovečanstvo.  

Na mestu današnje Aja Sofije, postojala je bazilika iz vremena Konstantina Velikog, koju je potom obnovio car Teodosije II.

Iako je uspela da preživi nekoliko požara, presudio joj je požar izazvan u pobuni Nika 532. godine protiv Justinijana, koju je on svirepo ugušio.

Izgrađen za svega pet godina, ovaj hram je pratio sudbinu Vizantije sve do pada Carigrada 29. maja 1453.godine kada su se pre konačnog obračuna sa Osmanlijama u hramu okupili i Grci i Latini vođeni poslednjim vizantijskim carem Konstantinom XI Dragašem.

Građevina koju vidimo danas, u velikoj meri je sačuvala prvobitan oblik po zamisli dvojice arhitekata – protomajstora Isidora iz Mileta i Antemija iz Trala. Oni su tvorci graditeljskog poduhvata u kojem se antički, drevni oblici kvadrata pretvaraju u kružnicu, a kružnica u oktagonalni oblik. To je princip koji je potom ponovljen potom u hiljadama crkava ali uz nove interpretacije, to su načela vizantijske arhitekture.

Arhitektura Aja Sofije ujedno je bitno istorijsko svedočanstvo o upotrebi kamena i opeke. Veći deo materijala dovezen je iz kamenoloma koji se čak i danas naziva Bogorodičinim kamenolomom tj. kamenolomom „Majke Carigrada“. Na tom mestu su na desetine hiljada radnika pripremali kamen kako bi bio upotrebljen upravo u hramu koji slavi Premudrost Gospodnju. 

Izmenom statusa Aja Sofije u Istanbulu, ne samo da postaje ugroženo buduće proučavanje arhitekture, već i ikonografije mozaika. Nabrojaću samo nekoliko: mozaik u luneti južnog vestibila gde su prikazani car Konstantin Veliki dok Bogorodici daruje model Carigrada i Justinijan sa modelom Aja Sofije koji daruje Bogorodici kao zaštitnici Carigrada. Potom mozaik u apsidi na kojem je Bogorodica sa Hristom, na zlatnoj pozadini koja u oku posmatrača proizvodi izvanredne optičke efekte svetlucanja. Zatim na istočnom zidu južnegalerije mozaik carice Zoe sa leve strane iz doba Komnina, kao i mozaik na kojem je prikazan Jovan II Komnin i carica Irina Piroška. Naposletku nipošto ne bi trebalo izostaviti mozaik iz vremena Paleologa, nastao po oslobođenju Carigrada od Latina 1261. godine. Reč je o kompoziciji Deizis na kojem su prikazani Hristos, Bogorodica i Jovan Krstitelj. Pomenute kompozicije su naročito problematične budući da u islamskoj umetnosti nije dopušteno prikazivanje antromomorfnih motiva na ovaj način. 

Nisam sklona uverenju da će turske vlasti malterom prekrivati mozaike. Već sada ima naznaka da će ih pokrivati zastorima ili da će koristiti izvesne svetlosne efekte koji će u trenucima molitve zatamniti mozaike na kojima se vide ljudski likovi. 

Problem sa kojim se suočavamo je ipak mnogo kompleksniji od prekrivanja mozaika. Naime, Muzeju Aja Sofija pripadaju po statutu i neke druge građevine poput Studitskog manastira koji Turci imaju nameru obnoviti isto tako kao džamiju. Moglo bi im, međutim, pasti na pamet da promene status i Muzeju Hora (manastir Hrista Hore, zadužbina Teodora Metohita) koji predstavlja lučonošu i osnov brojnih vizantoloških studija. 

Još dalekosežnije, ovakve odluke mogu imati uticaja i na promenu namene drugih srednjovekovnih crkava koje su u izvesnom delu svoje istorije imale funkciju džamije. Takav je slučaj sa hramom Svete Sofije u Ohridu, sedištem ohridske arhiepiskopije. Dualni identitet imala je i crkva na lokalitetu Plaošnik. Takođe, status srpskih hramova na Kosovu i Metohiji, može biti dodatno zakomplikovan. Moguć je scenario u okviru EU integracija da će srpski srednjovekovni spomenici biti proglašeni islamskim spomenicima, kosovskim spomenicima, osobito ako se uzme u obzir da su neke crkve poput Bogorodice Ljeviške takođe imale funkciju džamije u nekom intervalu sopstvene istorije.

I u tom slučaju, a to se već pokazalo na primeru Aja Sofije, bilo kakve žalbe koje bi razmatrao UNESCO, bile bi apsolutno bez naročitog rezultata. 

Ovo nije prvi put da pravoslavni hram u Turskoj postaje džamija. Da li očekujete i sada pritisak stručnjaka i kolega iz sveta i Turske?

Sklona sam uverenju da hrišćanima, ali i svim pregaocima istorijsko-umetničke discipline ovaj trenutak nije lak. Sa druge strane, bitno je znati da Aja Sofija iako se pominje kao jedan od spomenika na teritoriji opštine Fatih, nije specifikovana kao spomenik pod zaštitom UNESCO. Preciznije, postoji serijski upis više kulturnih dobara na teritoriji centralne istanbulske opštine Fatih, ali budući da u tom upisu nema opisa namene objekata, taj zakonski „propust“ ostavio je manevarski prostor za delovanje nacionalističkih grupa i odluku koju je odobrio sud.

Premda su se zvaničnici vizantoloških komiteta u celoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama oglasili upozoravajući na stranputice ovakve odluke, u pogledu suštine Erdoganove odluke to nije imalo bitnog uticaja. 

Tako je 17. jula 2020. doneta je odluka da Međunarodni kongres vizantologa koji se održava svakih pet godina i koji okuplja više hiljada istraživača, ipak neće biti održan 2021.godine u Istanbulu. Podsetiću da je prethodni kongres održan u Beogradu 2016. godine kada je za centar narednog okupljanja vizantologa odabran Istanbul. Kongres je pomeren za 2022.godinu nakon promene namene Aja Sofije. Srpska Akademija nauka i umetnosti je takođe reagovala saopštenjem koje je poslato svim akademijama nauka kao i turskim zvaničnicima. Sklona sam uverenju da će polemike tek biti o ovom spomeniku koji je, podsetiću, odlukom Kemala Ataturka 1934.godine dobio status muzeja.

Postoji divna priča o tome, da je natpis na vratima Aja Sofije „Muzej je zatvoren zbog restauracije“ istakao Ataturk. Erdoganovom odlukom istorija građevine koja je svedok mnogih promena koje su zadesile čovečanstvo, vreme je vraćeno stotinu godina unatrag. U ovom trenutku čini se da je i Sultan Mehmed II Osvajač pokazao više poštovanja prema Aja Sofiji kao živom svedoku istorije posvećujući joj neke od najlepših stihova: „Kada jorgovan spazi da ruže sebe prostiru pod tvoj put, napreže se i on tada sа̑m ruže prosuti; dok se ne pojavi rumen obraz Avni u Đulistanu, neka suze tvojih očiju natope ovo tle“.  Njemu naime za potonje graditeljske poduhvate nije bila uzor džamija u Damasku kako bi se možda očekivalo već upravo carigradska katedralna crkva Aja Sofija koja će potom biti vekovima reinterpretirana, što vrlo slikovito prikazuje i istorijsku svest. Otuda motiv ruže koji on pominje može biti interpretiran i kroz osmanski i kroz hrišćanski kulturološki obrazac.