Strane investicije na Balkanu: Neophodan nam je kvalitet, ne kvantitet

Strane direktne investicije (SDI) na Zapadnom Balkanu su stabilne i povećavaju se svake godine. Međutim, kada je profil investicije u pitanju, veći deo je i dalje usmeren ka niskotehnološkoj proizvodji, što je na neki način u suprotnosti sa ciljevima Industrije 4.0 koje su si zemlje regiona postavile za sebe, piše portal Emerging Europe.

Glavni problemi SDI u regionu tiču se strategija koje su države izabrale u cilju privlačenja investitora.

U Srbiji, koja neprekidno pokazuje dobar nivo stranih direktnih investicija i koja je po tom pitanju na prvom mestu u regionu, velika ulaganja su pre svega rezultirala izgradnjom fabrika koje zapošljavaju relativno niskokvalifikovanu radnu snagu.

„Većina SDI u Srbiji, a ukupno na Zapadnom Balkanu, bavi se niskotehnološkom proizvodnjom, koja zahteva niskokvalifikovanu radnu snagu. Jednostavno rečeno, Srbiji i Zapadnom Balkanu nedostaje visokokvalifikovana radna snaga koja je potrebna za visokotehnološke kompanije“, kaže Branimir Jovanović, ekonomista Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i stručnjak za region Zapadnog Balkana.

Mahmud Bušatlija, savetnik za SDI, se slaže sa ovom procenom.

„Ako pogledate učešće nemačkih investitora na (srpskom) tržištu, sa velikim brojem njihovih kompanija i desetinama hiljada zaposlenih, stvarnost je takva da je broj zaposlenih oko 150 po kompaniji. To znači da su većina ovih preduzeća MSP, od kojih je samo nekoliko velikih preduzeća, što znači da su usluge tih kompanija više zanatske, a ne industrijske“, objašnjava on.

Relativno niskotehnološka priroda SDI u regionu vezana je za još jedno pitanje, odnosno relativno kontroverzne politike subvencionisanja koje vode zemlje regiona.

Budući da zemljama nedostaje visokokvalifikovana radna snaga koja bi bila privlačna za visokotehnološke investicije, prisiljene su da se takmiče na različite načine.

„Prednost (zemalja Zapadnog Balkana) u odnosu na druge regione je ta što nude niže plate, niže poreze i izdašne pakete podrške stranim kompanijama. Ovi faktori su važni za proizvodne, radno intenzivne kompanije, ali ne i za visokotehnološke kompanije“, objašnjava Jovanović.

Politika subvencionisanja stranih investitora pokazala se u najmanju ruku kontroverznom u zemlji. Bušatlija negativno ocenjuje te politike, jer kaže da su u Srbiju „privukle špekulativni kapital, što utiče na rejting zemlje“.

„Analizirajući uslove tokom dužeg perioda, jasno je da subvencije uglavnom privlače špekulativni kapital, u obimu koji je manji od potrebnog, dok je ostatak pokriven sredstvima iz državnog budžeta… Investitori preuzimaju obavezu da nastavljaju svoje glavne aktivnosti samo određeno vreme, što ne garantuje da će se povećanje zaposlenosti održati“, kazao je Bušatlija.

Dodaje da takva špekulativna vrsta kapitala uglavnom podstiče stvaranje radnih mesta sa niskim platama i niskokvalifikovanim radnicima, sa minimalnim doprinosima za zdravstveno i penzijsko osiguranje.

Jovanović ipak dodaje da je Srbija u poslednje vreme zabeležila neke „relativno impresivne SDI“.

Konkretno, u 2018. i 2019. SDI su činile oko osam procenata BDP-a Srbije. Pa ipak, u ove dve godine BDP je samo porastao za oko četiri procenta na godišnjem nivou, što pokazuje da SDI nisu najvažniji faktor koji utiče na ekonomski rast.

Prema njegovim rečima, uprkos činjenici da su izdašne subvencije privukle investicije, način na koji se Srbija bavi SDI može da bude bolji, posebno što se tiče transparentnosti.

„Takođe je važno znati cenu politika za privlačenje SDI. Srbija daje izdašne subvencije i pakete podrške stranim kompanijama, kao i mnoge zemlje iz regiona. Vlada bi trebala da bude transparentna u vezi s tim, i da objasni podršku koju je dobila svaka kompanija… Neke zemlje regiona, poput Severne Makedonije, su to učinile i ništa se strašno nije dogodilo. To bi ekonomistima omogućilo da urade analizu troškova i koristi subvencija, a javnost da napravi bolju procenu rada vlade„, naveo je Jovanović. 

Konačno, pitanje koje muči mnoge stručnjake u regionu, je zašto zemlje Zapadnog Balkana nisu bile toliko uspešne u privlačenju visokokvalitetnih stranih direktnih investicija kao što je to bila grupa zemalja Višegrada?

Prema rečima Jovanovića, u igri je više faktora.

Geografska blizina zapadne Evrope je jedna od njih. Zapadni Balkan je jednostavno predaleko. Nemačkoj kompaniji je lakše da otvori pogon u Češkoj ili Poljskoj, nego u Srbiji ili Crnoj Gori.

Zatim postoje opšti ekonomski uslovi kada je svaki region prvi put počeo da se nadmeće za strane investicije. Kada je Višegradska četvorka ušla u EU davne 2004. godine, ekonomski uslovi su bili jednostavno bolji, a SDI su takođe imale uzlazni trend.

„Zemlje (centralne Evrope) takođe imaju prilično dobru infrastrukturu, funkcionalne institucije i kvalifikovanu radnu snagu“, kaže Jovanović.

Suprotno tome, kada je Zapadni Balkan pokušao da kopira ono što je učinila „Višegradska četvorka“, enastupila je recesija 2008. godine

„Zemlje Zapadnog Balkana pokušale su da kopiraju ovu strategiju, ali kako to obično biva prilikom (pukog) kopiranja, nisu uspele. Prostor su već zauzele zemlje centralne Evrope, nisu imale ništa novo da ponude osim nižih zarada, što izgleda nije bilo dovoljno“, ističe Jovanović.

Preživeti Kovid-krizu

Sada se region suočava sa još uvek nejasnim ekonomskim posledicama pandemije Covid-19. Uz očekivanu duboku recesiju, ovo će verovatno uticati na SDI. Prema rečima Bušatlije, priliv SDI u Srbiju najviše će zavisiti od toga kako će Nemačka i Italija, dve najveće investitorke, same podneti krizu.

„Činjenica da su Italija i Nemačka u recesiji igraće veliku ulogu u očekivanom usporavanju priliva SDI“, objašnjava on.

Jedan od načina na koji bi Srbija mogla da bude fleksibilnija je umanjivanje dominacije Evropske unije u njenom miksu stranih investicija.

„Moramo voditi ekonomsku politiku koja bi bila uravnotežena proširivanjem saradnje sa Sjedinjenim Državama, Rusijom, Kinom i Turskom, što bi smanjilo udeo razmene sa EU, odakle potiče većina rizika“, objašnjava Bušatlija .

Generalno, SDI ostaju važan izvor kapitala i ekonomskog razvoja za zemlje zapadnog Balkana.

Međutim, zemlje regiona moraju da rade na povećanju ne samo kvantiteta već i kvaliteta investicija koje privlače povećavanjem udela visokotehnoloških projekata i transparentnijim u pogledu celokupnog procesa.