15 pitanja za Kori Udovički

Ja sam se vratila u Srbiju  jer se meni nije radilo ni za pare ni za slavu, već volim da znam da ono što radim ne može niko drugi.  Trenutuno podižem sopstvenu organizaciju, razvijamo znanje  i zalažemo se za stvari za koje znam da kada ih ne bih ja radila, ne bi niko drugi. Nemam nikakvu potrebu da budem ministar. Nažalost, kod nas ministri uglavnom gase požare, a za to ima i veštijih i mlađih od mene. Razmislila bih o zvaničnom angažmanu samo ukoliko postoji ozbiljna namera da se stvari menjaju sistemski, strateški, ukoliko je to kako se stvari rade jednako važno kao i šta se radi.  

2. U tom slučaju, odakle krenuti u sređivanju ekonomije?

Tu su tri pravca, i ona moraju istovremeno da se rade. Najpre, to je dovođenje fiskalnog okvira  u održive mere racionalizacijom. Ja zaista verujem da Ministarstvo finansija radi na sagledavanju  dugoročnih mera koje su neophodne da bi se prvi put stvarno smanjili troškovi  čitavog sistema. Do sada smo samo seckali  na krajevima, po principu „drži vodu dok majstori odu“, a majstori odu pred svake izbore. Zbog toga smo se zadužili mnogo, sada taj dug vrtoglavo raste, a država je onesposobljena da bilo šta korisno radi.  Dakle, prvi pravac je struktura budžeta, koja mora da se menja i da se stvara prostor za to da država radi produktivno.

3. Da li verujte da Lazaru Krstiću u tome pomaže iskustvo koje je imao  u Mekinsiju?

Verujem. Koliko god mu  mladost  nije dozvolila  da stekne više iskustva,  toliko  mu je dala energije. A to iskustvo koje ima jeste korisno za sagledavanje onih promena koje su sad zaista neophodne.

4. Šta još treba da se uradi?

Propustili smo da se u mnogo većem broju restrukturiraju vlasništvo, dugovi, finansije celokupne privrede – to se u drugim zemljama desilo već 2009. i 2010.  Ne mislim samo na 153 preduzeća u restrukturiranju, koja su očigledan problem. Mislim na celokupnu privredu, bilo da je reč o preduzećima u državnom ili u privatnom vlasništvu. Delom je to problem koji muči sve zemlje u tranziciji jer nam je svima nerazvijeno tržište kapitala, ali je kod nas veći nego kod drugih. Čitava logika kapitalizma i tržišta je u tome da kada za nešto nemate više novca, mora da dođe do promene. Niko vam neće  pozajmljivati novac kao da ga baca u rupu bez dna. Ta promena u praksi najčešće donosi boljitak. A kod nas je istorijsko čudo kada se to desi.

Šta hoću da kažem? Već godinu dana istražujem stanje u privredi i vrlo su retki slučajevi u kojima mi je neko od privrednika rekao – ja sam 2009. godine shvatio da ovako više ne može i moram nešto da promenim, pa sam zbog toga skoncentrisao sredstva i napore, smanjio broj radnika. Ko god  da je to uradio, dobro je uradio i završio je prethodnu rečenicu sa „i sada poslujem odlično” (obično za izvoz). Ima više slučajeva onih koji su kvalitetni proizvođači, ali su trošili, trošili, ostali bez rezervi, prezadužili se, bilo im je žao da napuštaju neki deo poslovanja ili ljude. Ali računica je jednostavna – kada vidite da vas tržišni uslovi više neće da podrže, bolje da do promene dođe dok još imate rezervi, inače posle gubite sve.

5. Hoćete da kažete da se privreda nije prilagodila i da je zavladala opšta  finansijska nedisciplina?

Da, dobili smo pravo vrzino kolo dugovanja. Svako svakome duguje. Finansijska disciplina je jedino što može da natera privredu da ozdravi. U prvi mah te promene i prilagođavanja su bolni, ali su neophodan uslov da se krene u ozdravljenje privrede. Najvidljiviji deo tog problem je u tome što banke imaju sve veći problem kod otplate kredita. Zvanično, svako četvrto preduzeće kasni sa otplatom, a nezvanično ih je dosta više. To je vrh ledenog brega nagomilanih dugova, ali činjenica je da je nagomilano međusobno dugovanje stvorilo nelikvidnost koja parališe i još uvek zdravo tkivo.

6. Koji je treći pravac?

Potrebno je da se stvori privredni ambijent sa jasnim pravilima poslovanja i ulogom države. Manje je bitno koliko je birokratije, već je mnogo važnije to da svaki birokratski ili zakonski postupak bude predvidljiv, i da službenici ne budu neprijatelji  privredne aktivnosti. To je naročito važno sad kad se pojačava borba protiv korupcije, jer ljudi ne smeju da se plaše da se ponašaju ekonomski.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“