Nataša Lindštet

Autoritarni lider ubija kreativnost na poslu

Nataša Lindštet

"Autoritarni liderski stilovi tokom 70-ih godina bili su u usponu u biznisu što je dovelo do raznih negativnih posledica - zaposleni su postajali nemotivisani za posao i cinični. Ovakva organizaciona kultura dovodila je do visokog nivoa stresa, premora, a kreativan impuls za rešavanje problema postajao je sve manji”, kazala je Nataša Lindštet, politikolog, ekspert za autoritarne režime, profesor na Univerzitetu u Eseksu i gost na nedavno održanom 2nd Agile Humans Day u organizaciji Agile Humans.

Na predavanju pod nazivom "Šta su autoritarni stilovi upravljanja i koje lekcije možemo izvući”, Lindštet se osvrnula na karakteristike ovakvih stilova upravljanja i na koje načine se preslikavaju u kompanijama. 

"Autoritarni lider je osoba koja kontroliše i sama donosi odluke, nije sklona da prihvata sugestije drugih, nikome ne veruje, želi da bude uključena u sve aktivnosti i ne delegira poslove drugima. Motiviše druge kroz nagradu i kaznu. Još jedan aspekt je odsustvo komunikacije, odnosno komunikacija je jednostrana i spušta se sa vrha”, naglasila je Lidnštet. 

Naveli ste da je broj "personalističkih”, autoritarnih lidera u porastu. Zašto je to tako? 
Jedini totalitarni režimi danas su u Severnoj Koreji, i verovatno, u Eritreji. Mislim da su stvar prošlosti jer je danas teško manipulisati ljudima do tog nivoa i postići tako visok nivo nadzora.

Ono što je, međutim, zabrinjavajuće je da su personalistički liderski stilovi u usponu, delimično zbog krize institucija, delimično zbog sve jačeg uverenja ljudi da im je potreban čvrst, mesijanski lider.

Personalistički liderski stilovi jačaju u Rusiji, Turskoj, Mađarskoj, S.A.D, Brazilu, Indiji i drugde. Vladari nastoje da jačaju sistem vladavine jednog čoveka na račun institucija.  

Pokušaću da nabrojim uzroke koje smatram najrelevantijima za porast broja autoritarnih liderskih stilova:
 
Autoritarni režimi "izvoze” autoritarne, antiliberalističke norme
Jača saradnja između autoritarnih režima (kopiraju se modeli) 
Autoritarni režimi su sve odlučniji u nameri da podrivanju demokratiju 
Vodi se rat protiv terora kao poluga za jačanje antiliberalnih normi
Povećava se jaz između bogatih i siromašnih 
Pojave poput globalizacije, imigracije, širenje straha od imigracije 
Sistematski se uništavaju demokratske institutcije, pravni sistem i opozicione partije
Konflikti, nestabilnost i organizovani kriminal
Neuspeh Arapskog proleća (izuzev Tunisa)
 
Možete li mi reći nešto više o tranzicijama od autoritarnih režima ka demokratskim. Zašto su teške i u čemu su izazovi? 

Ima mnogo teškoća. Navešću najvažnije. Prva je odsustvo demokratske strukture na svim nivoima. 

Zemlje koje su dugo bile autoritarne nemaju funkcionalne demokratske institucije. Nema organizovanih partija koje su sposobne da preuzmu vlast. Zakonodavstvo nije u skladu sa demokratskim principima. Sudovi nemaju nezavisnu praksu. Može postojati oskudica u stručnom, iskusnom kadru. Policija često nije obučena da postupa u skladu sa poštovanjem ljudskih prava. Postoji veliki stepen korupcije od vrha do birokratskog nivoa. 

Sve što sam navela, nije moguće promeniti preko noći. Pre svega, potrebno je postaviti pravne instititucije na noge. 

Drugo, elita iz prethodnog režima nastoji da se održi na položajima i očuva oligarhijski sistem. Građani nisu navikli na demokratsku kulturu. Ona se sporo menja i potrebno je da se ljudi naviknu na stepen tolerancije koji demokratija sa sobom nosi. 

Najbolje je da se ovim vrednostima vaspitavaju deca već u školi. Ali godine autoritarne vladavine obično donose u nasleđe školske sisteme koji se zasnivaju na poslušnosti, a ne kritičkom razmišljanju i debati. 

Kada se stari autoritarni sistem sruši, očekivanja su velika, ali ako se u kratkom roku iznevere, lako se vraća na poznati obrazac. Možda ljudi veruju da će im autoritarni režimi obezbediti veću sigurnost, često su nostalgični u odnosu na prošlost.  

Treći razlog je nestabilnost. Kada se zemlja demokratizuje, gotovo je izvesno da će proći kroz period krize i nestabilnosti. To mogu iskoristiti pojedine političke snage koje jačaju identitent neke grupacije kako bi ojačali svoju popularnost. Konflikti mogu eskalirati i u multietničkim društvima koje prolaze kroz proces demokratizacije jer delovi identiteta koji su bili prigušeni režimom, sada isplivavaju na površinu.  

Još jedan razlog je odsustvo međunarodne podrške. 

Možete li navesti primere uspešne tranzicije od autoritarnih, "personalističkih” stilova upravljanja ka demokratskim?

Godine 1973. kada je vlast preuzela vojska, Urugvaj je imao najveći broj političkih zatvorenika na svetu, a od 1984. to je jedna od najdemokratskijih zemalja u Latinskoj Americi. Ovo se dogodilo zahvaljujući tradiciji  jakih institucija, zakonodavstva i partijskog sistema, malim socijalnim razlikama i postojanju demokratske kulture.

Drugi pozitivan primer je Tunis, jedina zemlja u kojoj je uspela tranizicija ka demokratskom društvu od svih zemalja tzv. Arapskog proleća. 

Kakav je uticaj moderne ekonomije na autoritarne režime?

Svakako postoji međuodnos. Ekonomski rast u Južnoj Koreji i Tajvanu doprineo je demokratizaciji tih društava. Jačala je srednja klasa koja je udružena sa studentima i radničkom klasom, ohrabrivala procese demokratizacije. Međutim, u Kini i u Singapuru se to nije dogodilo, kao ni u Kataru, Saudijskoj Arabiji, Emiratima.

Ponekad je upravo ekonomski rast sredstvo da se očuva postojeći sistem. U ekonomskoj snazi, takve zemlje nalaze legitimitet za očuvanje autoritarnog sistema. U takvim državama, šanse za proteste su male jer su ljudi okrenuti sticanju i ne bave se demokratskim pravima.

Možda veruju u propagandu režima da su ekonomska prava vrednija od haosa koji bi donela demokratija.

Razgovarala: Marija Nikolić, Agile Humans

 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

Pročitajte još

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Znajisa

    "The Tyranny Of Words" - Stuart Chase. Knjiga koja ce unaprediti vas kvalitet evaluacije.