Bioklimatska arhitektura može da nam olakša život

Naša svakodnevica je proizvod nekih planskih odluka. Nije čovek kriv što mora da sedne u kola samo da bi otišao da nešto kupi, već to mogu biti loše planske odluke, davno donete.

„Na primer, kada su građeni blokovi u Novom Beogradu tokom šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, oni su bili koncipirani da tu imate neke osnovne funkcije”, kaže za Klimu101 Bojana Zeković, čija je oblast istraživanja održiva i takozvana bioklimatska arhitektura.

Ona objašnjava da je bioklimatska arhitektura ona koja je dobro uklopljena u podneblje u kojem se gradi, vrlo je kontekstualna , nasuprot trendovima globalizacije koji u proteklih 50 godina vladaju u svim sferama, pa i arhitekturi.

„Ako vi imate dečje vrtiće ili škole u svom bloku, vi samim tim danas kada živite u tim blokovima, decenijama kasnije, ne morate da sedate u kola da vozite dete u školu, i samim tim ste smanjili svoje emisije štetnih gasova.”

Jedan važan aspekt ovakve arhitekture je i ponovno promišljanje (nekih) tradicija, odnosno onoga što se zove vernakularna ili narodna arhitektura, kao praksa koja je postojala stotinama godina pre arhitekture kao definisane discipline. Ona je oduvek bila određena lokalnom kulturom, ali i lokalnim uslovima, uključujući i onim klimatskim.

Primeri savremene bioklimatske arhitekture često umeju da deluju vrlo svedeni.

„Recimo, jedan skoriji nagrađeni projekat sproveo je francuski biro Lacaton & Vassal. Oni se bave obnovom i revitalizacijom postojećih zgrada iz bioklimatske perspektive: to su rešenja kao što su pasivni solarni sistemi, duple fasade… to nije neka high tech arhitektura, i to nije nešto što bi nama zapalo za oko kao laicima, ali je način promišljanja takvih projekata vrlo savremen i inteligentan”, kaže Zeković.

Prema njenim rečima, cilj je da je ekološki otisak zgrade manji, najpre kada je u pitanju potrošnja resursa. Ekološki otisak podrazumeva čitav životni vek jedne zgrade: od ekstrahovanja resursa i obrade građevinskih materijala, do celokupnog trajanja korišćenja zgrade, pa i njenog rušenja.

Kako objašnjava Bojana, ideja bioklimatske arhitekture počela je da se razvija sa energetskom krizom sedamdesetih godina prošlog veka. U decenijama koje su sledile arhitektura je prolazila kroz velike promene, uključujući tu i u svom rečniku.

U kakvom su stanju zgrade u Srbiji?

Ako posmatramo vreme najveće gradnje u Srbiji, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kod nas se najviše zidalo tradicionalnim načinima: zidani zidovi, masivni sklop, objašnjava Bojana:

„Klima je takva da nam je oduvek bilo najvažnije grejanje. Zato naši gradovi imaju stambene blokove sa centralizovanim sistemima grejanja. Mi o hlađenju nismo previše razmišljali do pre nekih dvadesetak godina, i to jeste posledica klimatskih promena”, dodaje sagovrnica podkasta Klime 101.

Ceo razgovor dostupan je na SLEDEĆEM LINKU.