Briselski sporazum 13 godina kasnije: Kad vam kosovski Srbi služe kao žeton, onda ne može biti ni bilo kakvih rezultata

„Nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU, dve strane će intenzivirati razgovore o energetici i telekomunikacijama i okončati ih do 15. juna, a prilikom implementacije sporazuma poštovaće se principi transparentnog finansiranja“, ovo su samo neke od tačaka Briselskog sporazuma potpisanog pre tačno 13 godina. Briselski sporazum je prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, navodi se u tekstu Sporazuma potpisanom 2013. godine između Beograda i Prištine. Sporazum su potpisali tadašnji premijeri Srbije Ivica Dačić i Kosova Hašim Tači.

Ni posle 13 godina najbitnije pitanje nije rešeno – Zajednica srpskih opština. Formiranje ZSO bi možda promenilo ekonomsku situaciju Srba na Kosovu, a možda bi samo bolji dijalog i normalizacija odnosa doprineli razvoju i opstanku srpskog stanovništva.

Politikolog Ognjen Gogić kaže za Novu ekonomiju da je Briselski sporazum prošao kroz više faza.

„Kada je potpisan, njegovo sprovođenje je započelo u praksi i u tom pogledu je bio pozitivan iskorak. EU je tražila da Srbija rasformira svoje strukture na severu Kosova i uslov Angele Merkel je bio da se uspostavi kosovski pravni poredak i institucionalni sistem na severu Kosova tj. da Srbi uđu u sistem. To je prihvaćeno“, kaže Gogić.

Drugi deo sporazuma je bio da se omogući Zajednica srpskih opština, što je u praksi značilo da se Srbi na severu Kosova povežu sa Srbima na jugu, da se tranzicija olakša i učini prihvatljivijom, ali se to do sada nije dogodilo.

Gogić podseća i da je kroz sporazum rešeno pitanje telekomunikacija i energetike. Tako je MTS otvorila svoju ćerku firmu na Kosovu, a posle dužeg odlaganja je formirana i kompanija za naplatu struje na Severu.

„Sporazum je, kada je bio potpisan, bio pozitivan korak. Odnosi između Srba i Albanaca su se popravili, postalo je normalnije da se komunicira i sarađuje. To je dalo pozitivan impuls odnosima. Tada je i održan festival ‘Mirdita, dobar dan’. Ali kada je Aljbin Kurti preuzeo vlast, krenulo je do zaoštravanja odnosa između Prištine i Srba, prvenstveno na severu. Srbi su 2022. godine napustili sve institucije u koje su ušli upravo zahvaljujući Briselskom sporazumu“, kaže on.

Prva tačka Sporazuma je formiranje Zajednice srpskih opština koja i dalje nije formirana. Na pitanje da li bi formiranje SZO popravilo ekonomsku situaciju Srba na Kosovu, Gogić odrično odgovara.

„Ne. Ja mislim da se ZSO precenjuje. Mislim da Srbija nikada nije ni bila zainteresovana za to već da je to više taktička stvar da se kaže da ne možemo dalje da sprovodimo dogovore jer nemamo ni formiranu Zajednicu“, kaže on.

On podseća da srpske opštine već imaju proširene nadležnosti na Kosovu i da je zamisao bila da te opštine već prenesu svoje nadležnosti na zajednicu, da se na neki način centralizuju.

„Prenos bi bio vertikalan, sa opštine na zajednicu. Zejednica da postoji nema pravosudnu vlast, nema srpsku vlast, niti po pitanju bezbednosti pa tako mislim da je ZSO precenjena stvar i da je to politička tema koja nije utemeljena u relanosti“, dodaje on.

Šta je sa privredom?

Na severu Kosova postoje prilazi Jarinje i Brnjak. Prema dogovoru novac od carina koje se plaćaju na ta dva prelaza, trebalo je da ide u Fond za sever. Poslednjih godina, kada su se dogodili incidenti među kojima je i hapšenje policajaca, tada je suspendovan uvoz robe iz Srbije. To je trajalo određeno vreme, a kada je ponovo uspostavljen uvoz robe iz Srbije, onda je omogućen uvoz robe, ali samo preko prelaza Merdare.

Ovaj potez je, navodi Gogić, smanjio razmenu robe i uticao na položaj Srba. Samim tim što se roba uvozi isključivo preko Merdara, onda više novac ne ide u Fond za sever.

„Dešavalo se i da se na rafovima u marketu označavala roba, tako što je na srpskim proizvodima stajala srpska zastava, pa je tako roba označavana da Albanci ne bi kupovali proizvode. To godinama postoji i to više šteti Srbiji, nego Srbima“, ističe on.

Kako kaže, najveći razlog zbog kog Srbi odlaze iz sredina je ekonomski.

„Postoje Srbi koji imaju velike plate iz Srbije i druga primanja, neki iz kosovskog sistema, neki iz oba sistema. Uslov da primate novac iz sistema jeste da budete podobni. Tako na primer mlad čovek koji završi fakultet u Mitrovici i želi da radi, nema gde da radi. On želi da napreduje, ali mora da ostavi tu diplomu kod kuće i da bude politički nekome podoban. Mlad čovek završi fakultet i on nema gde da radi, jer Srbi žive na Kosovu po selima. Mladi nemaju gde da se zaposle, niti to mogu da učine negde gde je albanska sredina, gde postoji neka ekonomija. Zbog toga on odlazi. Ono što imate malo razvijene ekonomije i primanja, to je politički obojeno“, zaključuje Gogić.

Ekonomista Saša Đogović kaže da odnosi posle toliko godina nisu normalizovani spontano i da stihijski dolazi do integrisanja Srba u kosovske institucije.

„Nema političkog narativa koji bi pratio neke poteze, javno. Ne postoje pozitivni signali već se stalno optužuje jedna ili druga strana, a u međuvremenu dolazi do integrisanja u kosovske institucije“, kaže Đogović.

Dodaje da čim dolazi do takve stihije sa takvim političkim narativom – ekonomija trpi.

„Bilo bi dobro da je došlo do određenog dogovora, pa i kroz integraciju Srba, da Srbija dobije određene ekonomske benefite, odnosno Srbi koji većinski žive tamo. Ovako se ostaje bez dogovora i bez jasnoće kod Srba u kakvom će se pravcu dalje njihovi životi ići u ekonomskom pogledu“, kaže ekonomista.

Kako naglašava, ne postoje zajednički projekti uz podršku trećih strana, posebno oni koji se odnose na sferu energetike, ali i u vidu naučno-tehnoloških parkova. Ne postoje ni zajednički infrastrukturni projekti, razvoj železnice, rehabilitacija železnice, modernizacija…

„Nema komunikacije. Ona je samo medijska, negativna, a najviše ispaštaju Srbi. Srbija se ponaša kao socijala za ljude koji žive na Kosovu, umesto da im omogući da oni održivo na svojim nogama ostvaruju kućne budžete koji im omogućavaju stabilan i siguran život u tim sredinama. Zato imamo i migracije stanovništva jer nema opšte, ali ni ekonomske sigurnosti“, ističe Đogović.

Srbija je trebalo, kako kaže, da radi privredno i kulturno na nekim projektima u područjima, gde bi bili angažovani Srbi, koji bi koristili sredstva da razviju male biznise i slično.

„U odsustvu komunikacije uz stihijsko preuzimanje institucija, Srbi osećaju pravnu, ekonomsku i svaku drugu nesigurnost. Kada nemate ili kada vodite stihijsku politiku i gde vam Srbi na Kosovu služe kao neki žeton, onda ne možete ni da imate ni ekonomske rezultate“, zaključuje Đogović.

Prema izveštaju Kosovske agencije za statistiku BDP se od 2013. do danas značajno menjao. Godine 2013. rast kosovskog BDP-a je iznosio 5,3 odsto, 2014. godine 3,3 odsto, da bi se 2015. godine popeo na 5,9 odsto.

Nakon 2016. godine kada je iznosio 5,6 odsto, rast BDP-a Kosova se smanjivao na 4,8 pa 3,4, pa ponovo peo na 4,8 odsto, ali je 2020. godine pao na čak minus 5,3 odsto, kada se kosovska ekonomija smanjila.

Godine 2021. dolazi do naglog oporavka na 10,7 odsto, a onda umanjenje rasta na 4,28 odsto, pa 4,07 i u 2024. godini dolazi do 4,57 odsto.

Realni rast u 2024. godini je zabeležen u ekonomskim aktivnostima kao što je snabdevanje električnom energijom i gasom (6,1 odsto), poljoprivreda, lov, šumarstvo i ribarstvo (5,2 odsto) i hoteli i restorani (5 odsto)…

Realni rast po glavnim komponentama BDP-a za 2024. godinu bio je: uvoz usluga (15,8%), izvoz usluga (10,71%), bruto investicije (6,33%), izdaci za konačnu potrošnju (4,94%), uvoz robe (FOB) (6,9%), izvoz robe (5,07%), izdaci za konačnu potrošnju države (1,33%).

Kada je u pitanju nezaposlenost, na sajtu Agencije navode se podaci od 2016. godine do 2024. godine se smanjivala. Tako je od 25 odsto 2016. godine došla do 10,9 odsto. Međutim, pitanje je koliko učešća u statistici imaju upravo Srbi.

Godine 2018. Srbija se suočila sa još jednom poteškoćom koju je javnost proglasila za trgovinski rat. Priština je tada uvela takse od 100 odsto na proizvode iz Srbije, što je drastično smanjilo razmenu između Beograda i Prištine, posebno na severu Kosova.

Ovaj potez dogodio se kao odgovor na kampanju Srbije protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama pa je tako praktično zaustavljen uvoz robe iz centralne Srbije.