Brojni problemi ako se ukine naknada za konverziju građevinskog zemljišta

U javnosti se vodi rasprava o tome da li kompanijama treba omogućiti da pravo korišćenja državnog građevinskog zemljišta, konvertuju u svoje vlasništvo, bez naknade. Poznavaoci te problematike kažu da je najveći problem što država i dalje nema podataka o tom građevinskom zemljištu.

Kako pišu Biznis i finansije, nema zvaničnih podataka o veličini tih parcela, firmama koje ih poseduju, načinu na koji su ih stekle, niti analize šta bi se dobilo ukoliko se zakon izmeni.

Relikt iz socijalizma, pravo korišćenja državnog zemljišta koje su imale firme i fizička lica u bivšim jugoslovenskim republikama, odmah nakon prelaska u novi sistem prevedeno je u vlasništvo.

U Srbiji se, međutim, tek 2009. godine, kada je privatizacija već bila u zenitu, prvi put u Zakonu o planiranju i gradnji pominje mogućnost konverzije tog prava u svojinu.

Ipak, kako se podseća, konverzija može da se izvrši samo uz nadoknadu prema tržišnoj ceni, za sve kompanije koje su do parcela došle kupujući društvena preduzeća koja su bila u stečaju ili kroz izvršni postupak.

Kada je 2015. donet poseban zakon o konverziji, tadašnja resorna ministarka Zorana Mihajlović ocenila je da će se po tom osnovu, ne računajući koristi od investicija, u državnu kasu tokom narednih nekoliko godina sliti 1,2 milijarde evra.

Efekat je, međutim, kako se dodaje, znatno skromniji. Do sada, prihod države po tom osnovu iznosi svega 7,7 miliona evra, a potiče uglavnom sa manjih površina, do hektara, dok je gubitak znatno veći.

Zakonom iz 2015. je propisano da fizička lica i deo privrede imaju pravo na besplatno prevođenje u svojinu, ali su obveznici plaćanja ukoliko im je potrebna građevinska dozvola, ostale firme koje su zemljište stekle u privatizaciji, stečaju ili izvršenju.

Time je zapravo stavljen veto na gradnju. Zagovornici inicijative za promenu zakona tvrde da je iznos takse previsok, procedura komplikovana i dugotrajna, zbog čega je veliki broj kompanija odustao od planirane investicije.

Konsultant Branko Pavlović, koji je u kratkom periodu bio i direktor Agencije za privatizaciju, kaže da nema podataka o tome koliko je po pitanju zemljišta bilo anomalija tokom prodaje društvenih firmi:

„To zemljište možda nije bilo u knjigama, ali nije tačno da nije evidentirano kroz cenu. Problem je u tome što su neki postupci vođeni suštinski nekonkurentno, što se u privatizaciji, u stečajevima pogotovo, glumilo da se razvija konkurencija prilikom prodaje, a radilo se suprotno. Da je bilo stvarne konkurencije, i te kako bi vrednost zemljišta ušla u cenu, tržište bi je obračunalo“.

Kako dodaje, sada se administrativnom merom pokušava da se reši nešto što na taj način nije moguće rešiti i posledica je da niko neće da investira.

„A suština privatizacije jeste da se podstakne ulaganje privatnih vlasnika“, objasnio je Pavlović.

NIKO NEMA PODATKE O VELIČINI ZEMLJIŠTA

Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED), na osnovu informacija iz ministarstva, procenjuje da je reč o „zarobljenih“ 5.000 hektara, aktuelni ministar građevinarstva Goran Vesić pominje 5.000 lokacija.

Analizu koje firme raspolažu tim površinama, kako su ih stekle, koliko su spremne da investiraju ukoliko bi se skinuo teret visokih taksi, niko nije napravio.

„Bez podataka nikakva ozbiljna diskusija ne može da se povede o tome da li treba da se menja zakon. To što je dosadašnji efekat slab, nije argument, jer malo-malo pa se pojavi inicijativa da to bude besplatno, pa privrednici jednostavno čekaju“, rekao je Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbije.

Kako dodaje, tema je sporna i sa stanovišta upravljanja javnom imovinom, jer je sasvim sigurno da bi cena postignuta u vreme privatizacije za mnoga preduzeća bila znatno viša da su potencijalni kupci mogli da računaju na moguću konverziju, posebno ako je bez nadoknade. To je kako podseća naročito bilo prisutno kod stečaja