Kada bi se zakon striktno poštovao, gotovo 90 odsto brojila ne bi smelo da se koristi u merenju potrošnje struje građanima.
Prošle godine je Direkcija za mere i dragocene metale, proveravala 585 strujomera, a 524 njih nema važeći državni žig. Prema toj računici, samo deset odsto uređaja koji broje kilovate može da budu u upotrebi.
Ista kontrola Direkcije pre dve godine pokazala je nešto „bolje rezultate“ – brojila za koje se ne zna da li očitavaju manje ili više kilovata od potrošenih ima 1,8 miliona domova. Svako drugo domaćinstva, prema tome, ne dobija tačne račune. U Nacionalnoj organizaciji potrošača tvrde da je čak 200.000 građana zatražilo da im se proveri ispravnost brojila, jer sumnjaju da im računi ne odgovaraju potrošnji.
U „Elektroprivredi Srbije“ uveravaju da kupci električne energije nisu oštećeni, jer čak i ako brojilo nije ispravno rad mehanizma se usporava i brojilo očitava manju potrošnju. U Direkciji za mere i dragocene metale, međutim, kažu da nije baš tako, jer neispravni merači ne mogu da očitavaju tačnu potrošnju struje. Tako se na računu može pojaviti manje, ali i više kilovata od „izgorelih“.
„Upotrebom brojila kojima je prestala važnost državnog žiga, mogu biti oštećeni i građani i EPS“, kaže Lucija Dujović, pomoćnik direktora Direkcije. Prema Zakonu o metrologiji, brojilo čiji je žig prestao da važi, ne sme da se upotrebljava. Dakle, na osnovu takvog brojila ne može se praviti obračun utrošene električne energije, jer oni ne mogu davati pouzdane rezultate merenja. Prilikom metrološkog nadzora tokom prošle godine, inače, uočeno je da su neka brojila poslednji put overavana 1983.
Beograđanin Darko Šuković ističe da se osam godina borio da dokaže da njegovo brojilo nije ispravno i da uvećava potrošnju. Kaže da je promenio i platio novi merač, koji je potvrdio njegove sumnje:
„Sa novim brojačem meni je potrošnja dva do tri puta manja nego ranije. Suština svih problema je da u Srbiji imamo brojila stara u proseku 20 godina, da pola njih nije ispravno. Prodavac na pijaci mora da baždari svoj kantar na dve godine, ako to ne uradi plaća kaznu. Za nebaždarena brojila niko nikada nije odgovara. Ne mogu da se dogovore kome bi dali taj posao, ne mogu da se usaglase ko će uzeti veći deo kolača. Možda su i uvideli da im se ovako više isplati. Da su uzeli samo jedan evro po neispravnom brojilu, proteklih pet godina „zarada“ im je bar stotinu miliona evra na 1,8 miliona neispravnih brojila“.
Kada bi me Deda Mraz pitao šta bih poželela u Novoj godini, ne bih rekla „zdravlje“, to se jednostavno podrazumeva, jer iako nije zdravlje sve, bez njega je sve ništa, već bih onako, kako i deca traže i žele poželela nešto za sebe, što bi me usrećilo. Htela bih nove čizme, one koje merkam par godina. Htela bih pun frižider sladoleda, pa šta ako je zima, a i ne mora odmah, može i na leto jer i to je sledeća godina. Htela bih jedan vaučer za knjižaru da dopunim svoju kolekciju Nila Gejmena, da kupim Stakleni presto, Lunarnu hroniku i Igre prestola. Htela bih jednog malog psa. I jednog velikog. I mačku… Možda su to one sitnice koje život znače.
milenastojiljkovic@gmail.com