Čas filozofije uzgajanja koza u selu Šljivovica

Treće doba se sve više spominje kao razlog da se boravi u prirodi. Ako se čovek u svojoj sedmoj deceniji „doseti“ da ima porodično imanje u planinskom selu, na njemu kuću i objekte za gajenje žvotinja, nema razloga da svoj život nastavi u gradu. 

Tako su razmišljali Vera Ristanović, nekada profesor filozofije u Užičkoj gimnaziji i njen suprug, koji je radni vek proveo kao inženjer u Valjaonici bakra u Sevojnu. Njih dvoje već čitavu deceniju gaje koze i pčele, sada, doduše smanjuju broj koza, zbog godina, ali ne odustaju od zdravog života na selu.

Vera objašnjava za Novu ekonomiju da su se vratili na porodično imanje njenog supruga, u selo Šljivovica, na 780 metara nadmorske visine, kroz koje prolazi magistralni put prema Kremnima, Tari i Mokroj Gori.

„Počeli smo pre deset godina kada smo otišli u penziju. Naš cilj nije bio ekonomske prirode, već da budemo aktivni i da sačuvamo mentalno i fizičko zdravlje, da se vratimo majci prirodi, a samim tim i svojoj ljudskoj suštini.“

OBJEKTI I PAŠNJACI, DAR PREDAKA

Vera naglašava da je bilo veoma važno što su na početku, već imali infrastrukturu za gajenje životinja, koju su nasledili. Gajenje koza, prema njenim rečima, nije bila prvobitna ideja.

„Mi smo došli na porodično imanje moga supruga i već smo imali štalu. Naša ideja je bila da gajimo organsko povrće, za sopsvene potrebe. Onda smo shvatili da nam treba organsko đubre i kupili smo dve koze, dva jareta i jarca za priplod. To je bio iznos od 250 evra. Dalje smo proširivali selekcijom iz sopstvenog stada. Kako mleko mora da se obradi uložili smo još 200 eura u pribor, sudove, prese za sir.“

Zdrava zemlja i dobra putna mreža, pogotovo u planinskim selima kakvo je Šljivovica, glavni su preduslovi za bavljenje kozarstvom.

„Mi imamo 2,5 hektara pašnjaka livade i šume, što je idealno za uzgoj koza. Zemljište je čisto, nema zagađenja, jer nikada nije teretirano pesticidima. Na žalost imamo problem izlaska na put. Imamo 150 metara lošeg makadama od imanja do glavnog puta. Jedino je moguće kultivatorom izaći na glavni put, što nam otežava snabdevaje hranom za stoku. Obraćali smo se lokalnoj samoupravi da nam urade asfalt ali još uvek nema realizacije.“

Radom u idealnim uslovima, Vera i njen suprug formirali su stado od 10 koza, ali sada je taj broj smanjen na 8, jer ih stižu godine. Imaju i četiri košnice pčela, nekoliko koka nosilja.

„Smisao svega sto radimo nije materijalne prirode. Nama se trud vraća kroz zdravu hranu kroz, uživanje u prirodi i radu, a najviše kroz zdravlje. Velika je stvar kada smo sada posle dest godina od odlaska u penziju zravstveno, mentalno i fizički bolje nego pre toga.“

KAKO SE PRAVI SIR?

„Sir pravimo na autohtonan način kao naše bake. To znači da se mleko kuva, zatim se hladi, skida se kajmak, pa se ponovo greje i siri. Radimo beli sir, a prepoznatljivi smo i po sirevima sa egzotičnim začinima, sa aromatičnim biljem. Proizvodimo i kajmak, tu je i vrlo zdrava surutka, kao i jareće meso“, priča nam Vera i naglašava da njihova proizvodnja nije komercijalna.

„Većina prizvoda se potroši u domaćinstvu, a višak uzmu prijatelji i poznanici. Mi ne živimo od ove proizvodnje, ali je naš najveći benefit u kvalitetnoj hrani. To znači i da smo smanjili troškove za te namene. Umesto da trošimo, na primer, više od 40 odsto penzije na hranu, mi smo to smanjili na 20 odsto.“

Život u gradu, ponekad i mlađe ljude odvede u selo. Retki su takvi slučajevi, ali sve češće se mogu čuti ideje o takvim životnim promenama. Vera smatra, da svako treba da odlučuje o svom životu.

„I ja i moj suprug u mladosti se nismo bavili kozarstvom, već smo učili i bavili se svojom profesijom. Naša poruka bi pre bila upućena ljudima u trećem dobu. Čuvajte imanja svojih dedova i očeva, vratite se svojim korenima, jer čovek je prirodno biće, a boravak u prirodi i umerena fizička aktivnost, umerenost u hrani i dosta sna, bolji su od svih lekova.“

Čedomir Savković